Vreme prolazi, valja nešto učiniti od života. Naučiti nešto novo, pripremiti se za budućnost. Biti spreman na sve, jer ko zna kakve nas opasnosti vrebaju na tom putu?
Uvereni da će nas znanje dovesti do željenog cilja pohađamo škole, studiramo i usavršavamo veštine. Lutamo, snalazimo se, preživljavamo. Mnogi od nas promaše pa lutaju malo duže, a često i do samog kraja da bi konačno sam taj put postao smisao.
Uče nas svemu i svačemu ne pitajući da li nas to zanima i da li razumemo. Njima je važan plan i program, a mi se prilagođavamo. Tako to ide. Treba položiti ispit i dobiti što bolju ocenu jer nas to na kraju pozicionira u životu i obezbeđuje izvesne prednosti iako znanja koja osvajamo možda nikada nećemo upotrebiti. Kako je to bilo pre 40 godina? Reč je o studijama ekonomije koje bi sada ponele neki drugi moderniji i prilikama prilagođen naziv: biznis, menadžment, poslovne studije ili već nešto što je lakše kupiti nego studirati i diplomirati. Planiranje ovo, planiranje ono, analize, statističke i matematičke igre i igrice, trendovi i prognoze, marketing. Većina disciplina bile su u to vreme nove, nema udžbenika pa piši, briši i čitaj nejasne beleške i skripte. Možda je i sada tako, valjda nije. Kada se sve konačno završilo profesor je stao ispred nas i rekao otprilike ovako: „Super ste bili. Biće nešto od vas, a sad ovo što ste učili možete slobodno da zaboravite, jer vam verovatno niko nikada to neće tražiti…”
Nije bilo baš tako, ali skoro i da jeste… Sticajem raznih okolnosti radio sam neke poslove koji bi se uslovno mogli smatrati planiranjem, analizom i na kraju marketingom. Nije tada bilo mnogo ljudi od struke u toj oblasti. Radiš i učiš, pratiš literaturu, niko te ne razume a ti samo želiš da radiš onako kako su ti pokazali. A govorili su nam da je marketing koncept, da se sve mora šire posmatrati, prilagođavati uslovima, zakonima i običajima, da treba biti kreativan i racionalan i pre svega, da marketing nije samo reklama.
Onda nam se desio rat ili štagod da je bilo, a čini se da se još nije završilo. Sve se promenilo. Država u kojoj smo rođeni prestala je da postoji, mnogi ljudi koji su nam bili dragi, otišli su ili se promenili do neprepoznatljivosti, a sa promenama u društvu najviše je stradao sistem vrednosti. Televizor je postao najbolji prijatelj mnogima. Kreatori naše stvarnosti to su dobro znali i umeli da iskoriste u svrhu ratne i političke propagande. Kao što su nekada generacije odrastale uz crtaće u 7:15, tako su sada sve prisutnije reklame oblikovale mnoge aspekte naših života.
Ogromna promena nastupila je sa prekomponovanjem političkog ambijenta. Pojava mnoštva političkih partija dovela je do komplikovanijih izbora na svim nivoima i do potrebe da se nove ideje efikasnije plasiraju potencijalnim biračima. Mediji su tada prilagođeni novoj ulozi u društvu i do danas evoluirali do faze da se kao moćan alat koriste za plasman političkih poruka i borbu protiv oponenata uz učestalo korišćenje sredstava koja su na ivici zakona, morala i časti profesije.
Predizborne poruke su neka druga priča koja nije uvek pokrivena zakonima već sāmo „tržište” političkih ideja reguliše ponudu. Nisu retki slučajevi da kampanja neke političke partije doživi neuspeh zato što je odabrana loša poruka koja vodi kampanju, ali ne i kod nas. Kod nas je to tržište još uvek nerazvijeno, a ciljna grupa nedefinisana pa nije uvek jasno kome se zapravo stranke obraćaju kada vode predizbornu kampanju. Iz svega što je u tim situacijama vidljivo, njih zanimaju samo članovi partije odnosno broj sledbenika koji će se pojaviti u zakazano vreme na biralištu. Ne zanima ih stvarni plasman ideje iza koje stoji neki politički program. Zato se, kako se priča, birači animiraju paketima i novčanom naknadom, dovoženjem na biračko mesto i drugim privilegijama koje zavise od moći stranke. Predizborni program je tu irelevantan i služi kao neka vrsta maske za širu javnost.
Pravi problem je u stvari, u političkom smislu, funkcionalno nepismeno biračko telo koje u uslovima poremećenih sistema vrednosti ne ume da prepozna ideju i poruku koju ta ideja nosi, pa da svojim izborom poboljša svoj život. Shodno tome, biračko telo nije u stanju ni da kazni učesnike izbornog procesa koji im svojim postupcima ili samim postojanjem nanose štetu. Metaforički rečeno, uporno odigravamo utakmicu sa istim igračima u timu koji nikada nisu postigli neki realni uspeh, konstantno činimo iste graške i očekujemo da pobedimo… nekoga, koga? Već 200 godina – Mi protiv Nas!
Evo i primera. Kakva se politička, edukativna, moralna, kakva god poruka krije na štampanoj strani predizbornog „suvenira” na nedavno završenim izborima i kome je namenjena? Da li deca ovim upaljačem treba da: 1. Pripale cigaretu; 2. Upale diplomu koja im više neće biti potrebna, jer će u budućnosti raditi neke proste poslove za koje će se obučavati na kursevima; 3. Upale nešto drugo i pripreme se za novu ulogu u životu u besparici i kriminalizovanoj stvarnosti bez perspektive; 4. Šta će deci upaljač i da li je ovaj „suvenir” sa ovakvom porukom mogao biti izostavljen iz ponude?
Marketing. Eto, o tome pričam!!!
