Suton.
Mirno more.
Na površini mora čamac.
U čamcu starac drhtavih ruku.
U rukama štap za pecanje. Udica zaronjena u tamnu vodu. Na udici mamac. U vodi riba. Negde, ali ne ovde. Udica već satima miruje, ali se starac zbog toga ne uznemiruje. U mislima je negde daleko. Negde davno. A misli lutaju…
Drži svoju životnu saputnicu za ruku. Ruka je troma i beživotna, ali puls se još oseća. Oči su joj zatvorene, ali on joj priča. Opisuje joj kako je napolju lep prolećni dan, decu koja se igraju na igralištu preko puta, priča joj o tome kako je komšinici vetar podigao suknju i smeje se… Zamišlja i nju kako se smeje. Ali ona je samo telom tu. Um je negde otišao i sada se on (više) i lekari (manje) nadaju da će se jednog dana vratiti sa tog putovanja koje traje već skoro tri meseca.
Stiska zube dok mu supruga u porođajnim bolovima zariva nokte u dlan. Zna da su njeni bolovi mnogo veći od njegovog. Osmehuje se preko bola i ohrabruje je na još jedan pokušaj. Napni se! Još samo jednom! Možeš ti to!… Ona ispušta kombinaciju prigušenog urlika i izdaha olakšanja za kojom usledi nesiguran plač. Oboje zaboravljaju na bol i zagrljeni plaču od sreće.
Stoji izgubljen u gomili jednako izgubljene dece i čeka nešto. Čuje svoje ime i oseti kako ga gurkaju da pođe napred. Zbunjen, nesigurnog koraka, dolazi do mlade žene koja ga čeka sa pruženom rukom i najlepšim osmehom. Ona vodi njega i manju grupu dečaka i devojčica do učionice u kojoj će provesti mnogo lepih i tužnih trenutaka u narednim godinama.
Šiša do glave sina koji je u školi zaradio vaške, dok mu sigurnim glasom priča kako je sada moderna kratka kosa. Kako se samo najhrabriji i najjači muškarci šišaju tako kratko. Dečak se sa širokim osmehom i zaostalom suzom u oku uspinje na prste od ponosa.
Drži za ruku najlepšu devojku na svetu. Šetaju obalom reke u sumrak dok joj ushićeno priča o planetama i zvezdama i dalekim pustinjama. Ona ga posmatra zadivljeno, a on se pita čime je zaslužio ovakvu sreću.
Posipa puder po bebi prekrivenoj crvenim pečatima. Dečačić plače, dok mu majka stavlja rukavice kako bi sprečila češanje. Biće joj zahvalan kada bude stariji i ne bude imao ožiljke po licu.
Poguren trči dok pridržava sedište bicikla. Dečak koji pokušava da vozi bicikl gotovo ne diše od straha, ali ga on hrabri. Neprimetno pušta sedište, i dalje trčeći uz sina, ponosan…
Plače dok sedi na ivičnjaku i drži se za koleno. Pomera dlan i vidi krv. Pita se da li će umreti pre nego što krene u prvi razred, dok drugovi stoje oko njega i smeju mu se.
Cupka unuku na kolenu i peva joj dečje pesmice. One kojih se seća. Ona podvriskuje od sreće i glasno se smeje. Srce mu je puno.
Gleda u tanjir boranije i plače. Ne voli boraniju. Ali zna da neće ustati od stola dok sve ne pojede.
Srce mu se cepa nadvoje i polovinu spuštaju u zemlju zajedno sa kovčegom.
Posmatra sina kako spava. Predivan je.
Sedi na obali i peca. Začuje glas svoje supruge kako mu se tiho obraća. Okreće se i vidi je mladu i staru u isto vreme. Pita ga da li je zadovoljan. Da li se čuva promaje. Kako su deca. Pruža joj ruku bez reči i ona je prihvata. Osmehuju se oboje i on odjednom više ne oseća bol u leđima i vratu. Pogled mu je bistriji. Ustaju i, držeći se za ruke, šetaju obalom kao nekada. Govori joj kako je sasvim srećan, sada kada je ona opet pored njega. Čuva se promaje. Deca su živa i zdrava… Sunce polako zalazi i on oseća spokoj.
Veče.
Mirno more.
Na površini mora čamac.
U čamcu starac. Ruke mu više ne drhte.
Mojoj baki…
