Nastala na osnovu video igrice, ova serija je u najavi pobudila veliku pažnju, jer su već prvim kadrovima gledaoci počeli da je porede sa video igricom. Kao što znamo, teško je prema knjizi održati njenu verodostojnost kroz dobar film, te je tako i na osnovu igrice vrlo zahtevno napraviti dobru seriju, mada je s prvom epizodom koja je trajala više od sat vremena, ona obećavala.
Smeštena u godinu 2013, serija prati glavnog lika Džoela, samohranog, sredovečnog oca koji živi u Americi sa svojom dvanaestogodišnjom ćerkom Sarom. Okružen ljubavlju i pažnjom svoje kćeri, živi mirnim i spokojnim životom sve dok jednog dana, njegov brat Tom, on i Sara, bežeći pred novim haosom koji će opustošiti zemlju, gljivičnim virusom koji napada ljude, pretvarajući ih u beskrupulozne zombije, žedne i gladne ljudske krvi i mesa, njegova kćer ne strada od metka, čime se Džoelov život praktično gasi. Potpuno slomljen i skrhan, ne pronalazi više smisao u životu.
Dvadeset godina kasnije, 2033. godine, većina zemaljske kugle je uništena ovim virusom. Oni koji su uspeli da prežive grupišu se i žive u karantinu, u grupama, u vrlo kontrolisanim zonama gde zombiji još nisu uspeli da dopru ili su pokušali, ali su odmah bili likvidirani. U takvim uslovima Džoel radi kao švercer, zajedno sa svojom prijateljicom Tes. Spletom raznih okolnosti, predvodnica jedne od pobunjeničkih grupa, Marlena nudi im dvostruko više novca, ako pristanu da prokrijumčare četrnaestogodišnju Eli do bezbedne zone. Džoel i Tes pristaju na to, ali otkrivaju da je Eli zaražena. Devojčica tvrdi da se zarazila pre gotovo mesec dana i da je, kao što su mogli i da vide, i dalje potpuno zdrava. Inače, infekcija nastupa za nešto manje od dva dana, što se u Elinom slučaju nije pokazalo. Shvataju da je ona dragoceni „teret” i da, tako neinficirana, iako je bila podvrgnuta zarazi, s tako jakim imunitetom, može da bude potencijalni izvor za spravljenje leka. U jednom od okršaja sa inficiranim ljudima, sada već zombijima, Tes biva zaražena ujedom jednog od obolelih i reši da žrtvuje sebe stavljajući se u ulogu mamca, kako bi Džoel nastavio put sa Eli i sačuvao je po svaku cenu.
Tako ova dva junaka priče isprepliću svoje sudbine sasvim slučajno i ne svojom voljom. Neobuzdana tinejdžerka, prepuna pitanja, spontana i ishitrena, i srednjovečni čovek, lišen morala, osećaja i odgovornosti, kreću da se probijaju kroz unakaženu državu, pokušavajući da sačuvaju svoje živote. Na tom putu neizvesnosti i beznađa, sreću se sa drugim, zdravim ljudima, uspostavljaju kontakte, Eli prisnije, Džoel vrlo rezervisane, ali svakako izlaze iz tih priča povezujući se sve čvršće jedno s drugim. Kada Džoel, osećajući da gubi snagu i da nije sposoban dalje da prati Eli, prepušta to svom bratu, Eli je rešena da ne dozvoli Džoelu da posustane stavljajući do znanja da se oseća jedino potpuno sigurno u prisustvu tog namrgođenog i ravnodušnog čoveka-lutalice.
Ono što je mene zainteresovalo u seriji je taj odnos s početka, jednog čoveka i deteta, a kasnije čoveka-roditelja i deteta. Naime, Džoel gubeći svoju kćer, izgubio je potpuno osećaj odgovornosti kao roditelj i u nekim situacijama je potpuno zanemarivao godine i razmišljanja jedne tinejdžerke, ali kako su odmicale epizode, Džoel je osećao privrženost prema ovom malom ljubopitljivom stvorenju, pa ju je, odobrovoljivši se malo, učio kako da puca iz pištolja, dozvolio joj da ga nosi sa sobom (ali u rancu samo), objašnjavao nepoznate stvari sa kojima se ona susretala tokom njihovog putovanja. Generacijski jaz je postojao, ali se njenom spontanošću, bezbrojnim pitanjima i njegovim odgovorima prevazilazio. Konačno je Džoel pristao da je i dalje prati i odvede na sigurno mesto.
Kako budemo gledali dalje epizode, videćemo kako se Džoel trudi da bude bolji, plemenitiji. Davno zaspala roditeljska ljubav će se ponovo probuditi i on će preuzeti tu ulogu čuvara i zaštitnika male Eli. Međutim, kada u potpunosti treba da ispliva sva ta ljubav i taj ponovni osećaj roditeljstva, nekako se u seriji to izgubi, nestane u nekom drugom momentumu, ne dozvoljavajući da se proširi kao tema kako je to biti roditelj, biti odgovoran za nečiji život i na koji način se nositi sa svim problemima. Jedna od zamerki serije, bar do sada, mogla bi da se odnosi upravo na tu nedovoljno iskazanu roditeljsku požrtvovanost. Stiče se utisak da su reditelji, kad god je to trebalo da se prikaže, pomalo ustuknuli, izgubili tu nit iz priče, koja je s drugim situacijama pala u zaborav. Onda bi se opet desio nekakav zaplet gde bi se pojavila ova tema, ali se i tada to završavalo na isti način.
Tako na osnovu svega odgledanog do sada, moj subjektivni sud je da sam mnogo više očekivala od ovoliko najavljivane serije, a premalo dobila. Sve u svemu, nije za osudu, čekamo još tri naredne epizode, ali oscilacije svakako postoje i vidljive su: desetine minuta prolaze u besciljnom lutanju i pričama da bi se uglavnom pred kraj epizode razvila akcija koja je kao „tvister” projurila kroz epizodu, ne ostavljajući nam puno vremena da shvatimo šta se zapravo gledajući scene desilo, nego sakupljamo i obrađujemo utiske nakon odgledane epizode. Neke scene su bespotrebne, kupuje se vreme, a neke su, suprotno tome, emotivne i poučne.
Meni nije promakla i neznatna sličnost serije s našim životima koje živimo. U svetu u kome obitavamo, sve se više najavljuju, čak besprizorno i vode biološki ratovi, kakav je slučaj s koronom zbog koje je proglašena epidemija što umnogome podseća na samu seriju. Ovakve serije, a ima ih sve više, oslikavaju ne tako daleku budućnost koja se prikazuje kao ne baš svetla. Apokaliptični, distopijski, haotični momenti i doživljaji pobuđuju zebnju u nama da je vrlo moguće proživeti takav život, strahujući od toga da će možda neki i biti „poslednji od nas”.
