Uginula je Mrva. Pas vredan poštovanja: nedeljama je na ciči zimi bila na „mrtvoj straži”. Ne odvajajući se od pregaženog vođe čopora. Točkovi automobila odbacili su je u travnjak pored druma. Otvorene rane vidala je lizanjem, dok je u njih tukla studen ledene zemlje.
Danima smo prolazili kolima pored mesta gde je čopor hteo da pređe put i tu zaustavljen. Donosili hranu i vodu. Očekivali smo da ova mlada ženka i starija kuja ostave mrtvog predvodnika. Ne. Nisu. Da li su ispisale neku poruku? Da. Jesu. Da je ljubav jača od smrti. Ta lekcija damarala je u mojom glavi, vrištala je da spasem malu heroinu. Već sledećeg trenutka mojim malim mozgom čukarala je opomena. Nikako! Čoveče, džaba ti je spasiteljstvo. Spašenog psa dotući će komšijska motka. Otrovom premazano parče mesa. Ovde na ovom delu zemljinog šara, ljudi su, baš kao i drugde, zloće.
Ustvari, uvek sam se pitao zašto psi rade protiv sebe samih, pored zla koje im čine dvonožci. To kad prelaze ulicu, put. Taj pogled uperen samo pravo. Zašto ne okreću glavu levo-desno? Da li zov ženke, miris hrane, tek prelaz preko asvalta u mnogo slučajeva za njih, znači jeftinu kartu za pogibiju. Drugo su mačke, one nekako obazrivije mere prostor. I onda u dva tri skoka, trk na drugu stranu. Taj put koji prelazim kolima svakodnevno od „kraja sveta” u kome živim do „civilizacije” prava je autostrada smrti. Mnogo puta sam gledao taj poslednji pseći salto mortale. Teško ranjene, najbolje čovekove prijatelje, džaba im ta titula, kako urlikom i pogledom traže pravo na život. Neuslišena molitva. Šofer kamiona dajca cepa gas do daske. Jebe se njemu za planetu sa psima. Žuri do prve mehane. Sanja pivčinu i kresanje u kabini. „Overava” smrt psa.
I tako dok sam prolazio pored mesta poslednjeg ljudskog zločina nad psima, fizički i mentalno čuo sam glas sa neba. Pitao sam Miru: „Jesi li čula?” „Jesam. I videla”. „Koga?” „Nju. Svjetlanu!” Stajala je iznad nas. Na nebu. Okružena kevtavim horom . „Uzmite je, uzmite je…” lajao je hor, pokazujući na ranjenu kujicu usred zaleđene zemlje. Svjetlanu smo videli, prvi put, na terasi mostarskog hotela „Bristol”. Bilo je predvečerje, ali se ne zna da li je Neretva bila čarobna modroplava od Svjetlane ili je ta žena pozajmila tu plavu „pozlatu” od te rečne lepotice. Delovala je zastrašujuće gospodski. Ispod nje, čučao je psić. A on? Kao ađutant njenog kraljevskog visočanstva. Sa remenjem, kao dragim kamenjem. Na glavi grenadirska kapa, crnobela šara. Sve ostalo kao i njegovi rođaci. Imao je onaj iskošeni, luckasti pogled. Uf kako sam bio ljubomoran na njega. Kako sam želeo da mu ukradem povodac. Da budem paž toj kraljici među prijateljima pasa. Ona je to i kad u gumenim čizmama, sa metlom u rukama, čisti za cukama. I lavovi bi pustili u kavez takvu laficu.
I tako. Svjetlana i Lilo, kao dva sveca, vise sa neba. Šta smo mogli. Mira izlazi. Uzima sićušnog psa, buljavih očiju. „Zvaćemo je Mrva”, rekla je. Karantin. Veterinari. Dobre prognoze. Terapiju i rekreativne šetnje prate Beba, Laki i Crni, abonent iz komšiluka. Pre toga nam je redovno prevrtao kante za smeće. Mrva stasava. Ide u šetnje sa mnom kao vođom čopora. Bulji, dok joj pričam o Lilu. Psu. Lunji. Vagabundu. Dok ga nije spasila Kraljica. Bože da li je ovaj čovek lud? Prepoznajem pitanje u pogledu psa, malih gedžavih nogu. Opraštam joj uvredu. Nastojim da proširim horizonte psećeg razuma. Ako je, uopšte, o razumu reč. Razum i osećajnost, kako bi to dobro pasalo tim dragim stvorenjima. Ljubomorna Beba curika Mrvu koja hoće da joj preotme položaj alfa ženke. Laki, kao svaki muški, uživa u borbi za njegovu naklonost. Digne sve četiri uvis, dok one cokću trebeći ga od insekata. Mrvi nisam krio ljubav prema Lilu. „To je pravi momak za tebe. Ostavi Lakija Bebi. Oni su platonski muž i žena.” Pričam kao umobolnik i okrećem se plašljivo oko sebe. U strahu da me neko ne čuje i proglasi za duševnog bolesnika. Mi koji se družimo sa psima često čujemo kako smo „smetnuvši s uma”.
Mrva je jačala. Pamtila priče o Lilu. I njegovom spasenju. I karijeri lutalice koju je zamenio visokopozicioniranim položajem „paža” jedne dame. Trajalo je to do sredine ovog proleća. Kujica je počela često da mokri. I krv. Očito plaćala je danak spavanja u polarnim noćima Deliblatske peščare. Zimom koju ne bi podneli ni polarni medvedi. Mrva je uginula tiho. Zaspala sa oreolom pravednice. Nije videla Lila. Ali kad sam je obišao poslednji put, video sam u njenim buljavim očima, u raširenim mrtvim zenicama njegovu sliku.
