Tmuran i blatnjav dan. Nije za posetu groblju. Ipak… Spomenici, spomenici, imena i prezimena, porodice i familije, kapele, venci i cveće. Tek ponegde uređena i prohodna staza. Spomenici podignuti da nas podsećaju na drage ljude i obeležavaju mesto gde odlazimo da im zahvalimo za život, ljubav, pažnju i prijateljstvo… nešto zbog čega ih pamtimo. Ipak, na tom mestu vidim sve više zaborava nego sećanja. Zapušteni grobovi i srušeni spomenici, napuštene kapele i zakorovljene staze. Njive i kuće su se prodavale da se dedi i babi podigne spomenik, a sad se niko ni unuka ne seća.
U ograđenom prostoru groblja postoji jedan deo koji se dugo nije koristio. Kažu da su se tamo u 18. i 19. veku sahranjivali umrli od kolere i kuge, tada strašnih i neizlečivih bolesti. Taj odvojeni prostor je bio neka vrsta karantina za mrtve. U strahu od zaraze sahranjivani su van porodičnih grobnica i parcela zakupljenih za grobove članova porodice. Vremenom su te bolesti jenjavale, a grobovi stradalih od zaraze ostali usamljeni u zakorovljenom delu groblja. Neobeleženi, a bez evidencije o grobnim mestima na njih su svi zaboravili i ne može se sa sigurnošću proveriti koliko dugo se niko tamo nije sahranjivao. Rastu podzemni gradovi mrtvih. Vreme slaže generaciju na onu pre nje, sprat po sprat. Korovom obrasle staze očišćene su i na njima nikli novi grobovi do kojih se ne može doći. Mrtvi otimaju prostor od živih.
Stotinak godina nakon poslednje epidemije „karantin” osvajaju novi stanari. Pokojnicima ponestaje prostora. Useljavaju se na deo dvorišta gde su deponovani kuga, kolera i možda neke nepoznate ale u kostima davno umrlih. Sada se tamo nalazi nekoliko grobova i „groblje” nadgrobnih spomenika. Broj (od)bačenih spomenika za koju godinu će popuniti taj, nekada prazan prostor. Demografska nevolja ovog naroda ostavlja tragove u gomilama spomenika koji nikom više ne trebaju. Rodbine više nema ili su i oni možda na nekoj takvoj gomili. Pokojnici se ne žale, a teren treba očistiti i pripremiti, jer podzemni grad se širi, formira se novo „prigradsko naselje”.
Nikada nisam razmišljao o tome da postoje nadgrobni spomenici koji nikom nisu potrebni i šta se sa njima dešava kada ispune svoju namenu? Par godina ranije video sam i iz daleka uslikao gomilu spomenika sklonjenih na periferiju groblja. Pre desetak dana sam se izbliza uverio da ih je znatno manje, a kada sam pogledao stariju fotografiju video sam da broj kamenih blokova ne prelazi trećinu nekadašnjeg. Pored je utabana staza sa tragovima guma transportnih vozila, a na kraju razvaljena ograda, alternativna kapija u dvorište groblja. Setio sam se izveštaja o rušenju srednjovekovnih utvrđenja kako bi se tim kamenom gradili gradovi – spomenici kvazikulture na nekoliko lokacija novokomponovane države 21. veka sa likom iz 19. Kamen, oblikovan, obrađen, uglačan i pravilnog oblika, beo, crn, siv i šaren … zašto ne? Pomisli „majstor” opremljen vozilom, ekipom i dobrim vezama. I sve bez posledica. Javno komunalno preduzeće ćuti, svi ćute, a koliko je takvih komada ugrađeno u stepenice i temelje, u luksuz kojekakvih elitnih i mondenskih gradskih brda?
Kakvi se nakazni trendovi ovde primaju, možda će u budućnosti groblja biti planski podignute masovne grobnice sa jednim jedinim spomenikom na kome će pisati: „Ovde leže stanovnici sela ………. rođeni od 2000. do 2060”. Možda će svako selo, grad imati samo taj jedini spomenik. Ko će da se zamara detaljima, ko je – šta je, kada je rođen pa umro i kako – od bolesti – streljan – izvađen iz kakve dunavske hladnjače – predoziran – žrtva pinkafarmezadrugeparova – neki drugi uzrok – koga briga?
Za uspomene niko više nema vremena. Svi smo mi na putu za zaborav.
