Kola puna đubreta su škripala pod teretom. Mile je pogledao u sunce. Treba mu više od dva sata do njive.
„Nisam trebao toliko da natovarim”, pomislio je „gle kako su ispružili vratove, teško im”, i više iz navike nego iz želje da ih podstakne, švićne kamdžijom iznad leđa konja. „Nije lako ni njima, ni nama ljudima. Leđa su mi juče pucala od napora dok sam natovario đubre. Malo je vlažnije, zato je i teško. Al’ bez đubreta ništa. Ako ne natoriš njivu, manje rodi.” Ispod pokrovca na kojem je sedeo, širio se oštar vonj stajnjaka i kao trag za lađom vukao se za kolima. Osvrnuo se. Vila je skliznula i samo što nije spala preko lotra. Opružio se koliko je dug i jedva domašio od česte upotrebe uglačano držalje vile. Morao je da se pridigne i klečeći na pokrovcu zabo je vilu u đubre iza sebe. Ličio je u tom trenutku na Neptuna, jedina razlika je bila što vila ima četiri paroška, a Neptunov trozubac tri. Malo je zaturio šešir i počešao se odmah iznad čela, a onda nastavio sa razmišljanjem.
„Vidiš ti kako je Bog to sve smislio i uredio. Poseješ zrno žita, ono nikne, prezimi pod snegom, drema dok ga s proleća sunce ne pokrene, a onda raste, raste, upija sokove iz zemlje, ‘rani se ovim đubretom, klasa i na kraj uzre. Pa tako dogodine opet. I tako je bilo otkad je sveta i veka. A zašto? Da bi mi od tog žita umesili lebac i izranili decu… I kad budem umro, to će da se nastavi. Opet će neko da poseje, ovrše, ispeče lebac, izrodi decu. Nema tu kraja… Govorila je moja pokojna baba: Sve je dijete zapisano. Sve piše u Sveto pismo. Možda je i tako. Treba poslušati i starije ljude. Al’ ću ja da ti kažem, prijatelju moj, nešto što ja mislim u ovu moju glavu. Jeste sve zapisano, ali zapisano u tom malom zrnu žita. Nekim sitnim slovima, znacima koje to zrno može da razume. Jer, ajde kaži ti meni, kako žito zna kad treba da klija? Niko njemu ne kaže: ajd sad klijaj. Postoji u njemu samom nešto, kav neki okidač i kad se udesi da ima dosta vlage i da nije zima, počne da se stvara klica… Il, zašto klija gore, a ne dole? Kako zna da tu u zemlju, u tu pomrčinu nađe put do sunca? To sam se dugo pito i nije mi bilo jasno, al mi razjasnijo moj unuk. Kaže učili su u školu. Tu glavnu ulogu igra gravitacija, zemljina teža. Ona nas stalno vuče dole ka središtu zemlje. E sad, u zrnu žita ima zapisano uputsvo za klicu: ima da rasteš kontra neg što te vuče zemljina teža i ćeš da izbiješ na površinu. I posle je lako, korenom vučeš ranu iz zemlje, uz pomoć sunca i vazduha rasteš.
Eto, treba i mlade pažljivo saslušati. I oni su nešto naučili u te njine škole. Nauka je mlogo olakšala ljudima život. Pre nije bilo struje, kažu, neki naš Tesla se zove, je u Ameriku izmislio struju. Sad ima mlogo mašina, razni, što pokreće struja… Pa sad ovi traktori što se pojavili, uzoru za dan triput više neg što paor sa najboljim konjima može.”
Konji ispred su neprestano šibali repovima i terali dosadne obade, dok su se kola pod Miletom uvijala kad bi naišla na neravninu na putu škripeći pod teretom. Zakačio je kajase za levču i mašio se za džep. Izvadio je kutiju Drave i šibicu. Iskrice su se raspršile k’o skakavci dok nije liznuo plamen koji je on brzo zaklonio šakama.
„U jebem ti…, ote mu se psovka kad je čuo prasak i osetio kako su se kola odjednom nakrenula. Konji su sami stali. Šina sa točka se polako otkotrljala u jarak dok je on češkajući se iza uva gledao u rasute i polomljene naplatke i spice. Osovina sa glavčinom se zarila u zemlju ostavivši za sobom kratak trag nalik ožiljku.
„ Sve je to božja volja”, pomislio je Mile, ispregao konje i u jašenje otišao u selo po pomoć.
Crepaja, 14. jul 2021. g.
