Radim kao trgovački putnik. Snabdevam poljoprivredne apoteke pesticidima. Danas sam završio posao i svratio u seosku kafanu na zasluženo pivo. Sedeo je za susednim stolom.
„Jel vidiš prijatelju ovi’ deset prstiju? Sve sam šnjima stek’o. Dobro, bilo je i kapitala, ne mogu da kažem da nije, ostavio nam otac maksim, meni i bratu i sva radila. Al se teško živilo. Mlogo se radilo od zajtra do uveče. Ustaneš pre svanuća, pa ajt na njivu. Fruštukuješ ‘leba i slanine i luka. A pos’epodne kad dođeš umoran kući, kuvano. Kisele čorbe il paprikaš od golupčića. A tebi slatko, mis’iš ni car ovako ne je, pa na kraj sa ‘lebom ubrišeš tanjir. Ondak namiriš konje i marvu, pa u ležu, a zajtra opet jovo-nanovo. Pos’e je bilo lakše kad smo kupili traktor… Al nisam to ‘teo da ti kažem, neg’ nešto drugo, kad sam spomen’o prste”, i pokaže mi žuljevitu šaku, „vidiš ti da nijedan prs’ nije je’nak, a iz iste šake rastidu. E tak’a su ti i deca. Ista i’ mati rodila, a svaki različit. I najgore je kad nećedu zajedno, a to su snajke krive, ‘oće da imadu svoj život, kažu”, pogleda me i pritom raširi prste, pa i njih pogleda, „to ne valja”, nastavi, „svako vuče na svoju stranu. O’de je snaga”, stegne pesnicu i lupi u sto da su se čaše poprevrtale. „Šta je obaška svaki prs’? Ništa. Snaga je u zajedništvo. Bijo je pre u selo jedan Moša. Taj kad stegne pesnicu i kad šnjome udari ovcu u glavu, o’ma je ubije, ne lice mesta… Nije bijo pros’ onaj Musolini. On je govorijo: Probaj da skrjaš snop pruća, ‘oćeš malo sutra, a jednu po jednu grančicu, lako. Zoto ljudi treba da se držu zajedno, da se pomažu, tako su jači. Pogotovo braća. Ja i moj brat smo živili u jednu kuću i radili zajedno. Pa šta nam falilo? Ondak sam pogrešijo. Ja sam pogrešijo kad sam tri kuće sazid’o. Ja i moj brat, za tri sina. Brat siroma’ nije im’o poroda. Uz’o bogatu, al faličnu. Zbog miraza, zbog zemlje. Razumeš? Tri kuće smo sazidali jednu do druge, za tri sina. Najstarijim s jednom sobom više da dogleda mene i Leposavu, a brat i njegova nesrećnica da sedu u lakat. Nek svaki, kad se oženi, mislijo sam, sa njegovom mladom i njegovim decama ima posebno kuću, al’ zemlju da radimo zajedno, k’o što smo moj brat i ja. No, život je čudo. Retko bide onako kako ti isplaniraš. Sudbina ima drukčije putanje. Eno sad, sve tri kuće zvrjidu prazne. Dobro, najmlađi sin je o’ma’ kaz’o da oće u školu. Ja sam se složijo. Tebe ću da školujem i to ti sve. Nemoj da mis’iš da kad ja umrem da išteš zemlje. Ti si tvoje dobijo. Nije školovanje fraj. Sve to košta. Tako sam mu kaz’o. I on se složijo. Završio je za ekonomistu. Očo je u grad. Tamo je računovođa u neko preduzeće. Dođe, šta ja znam, jedared, dvared mesečno u njegovu kuću sa ženom i decama, sad već ređe. Posadijo voće u guvno i baštu, pa se petlja s time. Kosi travu, prska to voće, ispeče rakiju. Post’o gracki čovek. Ni ne priča kav mi. Ni ne nosi se kav seljak. Odelo, kravata. Dobro, razumem. Međ drugi svet je tamo. To je da kažemo ispalo po nekom planu. ‘Teo je, očo je. Nek mu srećan put. Mada sam ja volijo da ostane da radi zemlju, pa kad tri brata spregnu i mi matori, ima samo da otpada… Kupovali smo ja i moj brat zemlje, stekli tri maksima. Onaj jedan od oca i još dva. Pedeset i jedan lanac. Mislili smo di će nam kraj. A ispalo sve naopako. Imali smo jedan televizor sa stabilizatorom. Stoj’o je kod nas. Pa se skupimo uveče kad nema radnje i gledimo Čkalju i Miju, il narodne pesme. Lepa, Nada, Safet i šta ti ja znam. To sam zdravo vol’o. Kad smo zajedno. Pa se unuci juridu po sobi, milina. Al, kaže jedan dan ovaj moj srednji sin, da se kupi još jedan televizor, kad se uv’o taj drugi program, pa nek gledi ko šta ‘oće. A ja znam čije je to maslo. Snajka Verino, ta je opasna. Nikad je nisam vol’o. Vidijo sam ja odma’ kad je došla da neće da valja, a znao sam joj i oca i mater. Sve je njino najbolje. A što su ljubomorni kad nešto imaš, a oni nemu, idi begaj. A šta će nam još jedan televizor?, pitam ja, Pa, bože tata da deca ne zebu i ne gazu sneg, uzela reč Vera, kav da ona odlučiva, a ovaj moj tunjavko Jova umesto da joj zapuši usta još joj povlađiva i kaže: Eto i Vujini su, to nam komšije, kupili još jedan, pa imu i RR Niš i RIZ Zagreb. I otidnemo i kupimo još jedan televizor. Još su novci stojali kod mene. Onaj prvi, što je bijo kod mene, prenesemo kod Jove, srednjeg sina, tako sam ja ‘teo u inat Veri, a ovaj novi kod starijeg sina, a i taki je red. Tako da ja i moja Leposava svako veče gledimo ovaj novi televizor, kanda je bolja slika. Sve mislim da je ondak počelo kako ne valja. Kad se Leposava preselila na onaj svet i kad su se odelile kujne, sve mi bilo jasno. Iš’o sam jedan dan kod jedni’, drugi dan kod drugi’ na kostiranje. Kad idem kod Jove i Vere, ona obavezno kuva il’ buranije il španaća s pečenim jajima, sve što ja ne volem, kaže, deca volu. I nije tu kraj, prijatelju. Evo ti jedan dan predveče Sava i Jova kod mene u vinograd. Valda sam zalam’o? Nije ni važno. Već sam im pred’o gazdaluk, al novci su još stojeli kod mene. Sava sve gledi ustranu il dole, a Jova ovaj srednji, uvek je bio drčniji, gledi u mene. Mi bi da se odelimo, kaže Jova, Sava ćuti. Šta ti kažeš Savo?, pitam ja. Mislim da će tako biti bolje, kaže Sava, al i dalje ne sme da me pogledi. Jel tako?, pitam ja, tako, odgovori Jova, Sava ćuti.
I šta da ti kažem prijatelju. Saranijo sam dva starija sina i Savinu ženu, stariju snajku. Ta mi bila dobra samo je ćutila i radila. Vera je rasprodala zemlju i očla u grad i svi unuci i Savina i Jovina deca. A tri kuće zvrjidu prazne. Ja moj tal dajem u arendu i sedim fraj. I razmišljam. Sve je kriva ova demokratija. U kuću i u državu, treba čvrsta ruka. Nema tu cile-mile”.
