Nemilosrdni anđeo

Ovih dana se u gotovo svim medijima evociraju sećanja na proleće 1999. godine i tragičnu i nepotrebnu NATO intervenciju na prostoru bivše SRJ. Ne verujem da bilo ko može ostati ravnodušan na sve to što se dešavalo između 24. marta i 10. juna, a strah i nesigurnost stanovništva u tom periodu dodatno su pojačani nedostatkom pravih informacija. Danas, 20 godina kasnije možemo događaje sagledati realnije i jasnije ako je to uopšte potrebno i bitno. Ipak, pravi motivi za intervenciju dodatno su prikriveni i mistifikovani nerazumljivim političkim vrludanjem između nacionalizma i „kosmopolitizma” koje dodatno zbunjuje i pojačava animozitete kako prema suprotstavljenim stranama na terenu tako i generalno prema zapadnim zemljama koje su direktno ili indirektno učestvovale u napadu. Možda je to i bilo poželjno u okolnostima koje se već nekoliko decenija hrane površnim i proizvoljnim tumačenjem stvarnosti. Tome je znatno doprineo i od strane domaće propagande izmišljeni naziv akcije („Milosrdni anđeo”) koji svojim namerno predoziranim cinizmom još uvek pali strasti u neinformisanom narodu.

Nedostatak adekvatne i dovoljno intenzivne komunikacije, nerazumevanje specifičnosti kod strana u sukobu, loše političke odluke ili možda neka vrsta vojno-političkog eksperimenta ili pokazne vežbe NATO militarijuma… možda nešto od nabrojanog ili sve to, doveli su do preterane upotrebe sile protiv ljudi koji nemaju nikakve veze ni sa politikom ni sa vojnim operacijama uz velike ljudske i materijalne gubitke. Sve su to teme kojima bi se ozbiljna struka mogla baviti još mnogo godina. Ipak, nameće se kao interesantno stradanje pojedinaca, običnih ljudi u ovom incidentu. Svako je na svoj način doživeo i preživeo ove dane. Neko u bunkeru i starom atomskom skloništu, a neko dovoljno daleko kod rođaka na selu. Gradovi koji su bili snažni industrijski centri kao što je Pančevo, svojim građanima i neposrednom komšiluku pružili su jedistveno iskustvo da „iz prvog reda” gledaju rat uživo izloženi opasnosti da kao „kolateralna šteta” završe u otrovnim isparenjima, stravičnim požarima ili dejstvu zalutalog projektila.

Sa petnaestak kilometara udaljenosti mi smo to u Crepaji gledali iz nekog drugog, trećeg reda i to sa mnoštvom Pančevaca i Beograđana u publici. Specijalitet je bio odlazak uveče na južnu stranu sela gde bi sa hauba automobila posmatrali noćna dejstva avijacije i PVO iznad Pančeva i Beograda, nagađali šta je pogođeno, a šta promašeno da bi nešto kasnije proveravali svoju procenu u vestima, ako bi ih bilo. Povremeno kretanje vojnih jedinica u okolini sela nije delovalo umirujuće. Paniku bi izazvala pojava vojnog vozila sa aktivnim radarom u blizini škole, ambulante ili benzinske pumpe, jer se pročulo da takvo vozilo NATO avijacija može locirati i gađati uz neizbežnu kolateralnu štetu. Srećom, to se nije desilo, ali nas je jedno jutro probudio jeziv, šišteći zvuk nekog letećeg objekta koji je vrlo nisko preleteo krovove i završio u njivama nešto dalje od sela. Stigao sam tamo za 15-20 minuta i u neposrednoj blizini nevelikog kratera sreo ekipu koja je „uhapsila” plen i na biciklu ga transportovala do prvih kuća gde su se sa prisutnima postrojili za jednu trijumfalnu fotografiju. Na eventualno zračenje i slične opasnosti niko nije ni pomislio.

Onda je 10. juna završena brutalna vojna i počela trapava politička kampanja koja još uvek traje. Neće se zaboraviti. Sve se danas pamti… negde. Tu su svedočenja, tu su Mačkove i Bocine fotografije, a svuda su bili neki Mačak i drugovi sa tim čudnim spravama koje ništa ne zaboravljaju. Nećemo zaboraviti ni konstataciju i pitanje doktorke sa ginekologije: „To je jedna fina, mala trudnoća. Kada da vam zakažem abortus?”, „Milosrdni anđeo” je odradio svoje i otišao.

Milosrdni anđeo… neko se stvarno grubo našalio sa nama. Sve me podseća na onaj imbecilni vic (koji navodim samo kao ilustraciju bez namere da izazovem diplomatski incident) o narkomanu i zlatnoj ribici koju je ovaj uhvatio, a da bi bila vraćena u vodu ponudi mu standardne tri želje. Prva je bila da sve Ruse prebaci u Ameriku, druga da sve Amerikance prebaci u Rusiju, a treća da sve vrati na staro. Pošto je obavila posao i vraćena u vodu, upita narkomana šta je u stvari hteo ovim silnim demografskim intervencijama, šta je smisao takvih želja? Ovaj joj, lebdeći u nekoj nirvani odgovori: Pa eto, maaaalo se zeeeezamo.

Kao da je bilo stvarno. Neko se stvarno dobro zezao i još uvek nam se podrugljivo smeje. Valja se prisetiti i komande koja je izdavana tokom artiljerijske paljbe na opkoljeno Sarajevo – „Raspamećuj!!!” – glasila je komanda. Tako je i nas, sa bezbedne udaljenosti, oslobođen tereta odgovornosti, neko raspamećivao tog proleća pre 20 godina.

Svašta zna taj čika Gugl, treba se družiti sa njim povremeno. Sada znamo koje je boje bio „Milosrdni anđeo”. Raspamećivanje se nastavlja.