Umem da razlikujem zvuk koraka veoma dobro. Ovo su bili zvuci koje proizvode potpetice ženskih cipela, zaključih. Takav zaključak je podupirao jedva čujan šuštav šum ženskih čarapa koji nastaje pri trenju unutrašnjih delova butina. Nije bilo sumnje da je osoba mlada, verovatno lepa, svesna svoje privlačnosti jer se to jasno očitavalo iz sigurnosti i ravnomernosti koraka. Sigurno je hod bio mačkast, nabijen erotikom, gde se kukovi lagano njišu, ali ne iz želje da privuku muške poglede, već iz nužnosti prouzrokovane građom ženskog tela i donekle uskom suknjom. I bio sam u pravu, mada sa jednom ispravkom. Nije bila mlada. Bila je žena srednjih godina, toliko sam mogao da zaključim zbog kratkog vremena koliko mi je bila u vidokrugu i vrlo nezgodne perspektive iz koje sam čitav prizor posmatrao. Sve se to desilo dok sam se izvlačio ispod svog parkiranog automobila pokušavajući da utvrdim odakle curka gorivo jer je barica od benzina na asfaltu bila poprilična. Na vreme sam reagovao. Tu sebi ne mogu ništa da prebacim. Čim sam registrovao taj zvuk i izdvojio ga iz buke koje proizvodi saobraćajna gužva i đonovi mnogobrojnih prolaznika, okrenuo sam glavu na tu stranu. Ali ugledao sam samo lepo oblikovane listove i sandale sa visokom štiklom, kroz uzak prostor između ivičnjaka i sajtne vremešnog fiće. Dok sam pokušavao da se iskobeljam iz tog u svakom pogledu neudobnog i nepriličnog položaja, vidik se proširio. Prvo sam ugledao butine sputane uskom sivkastom suknjom, a nakon sledećeg pokreta mojih ramena i kukova i pomaka kojeg sam na taj način učinio, ugledao sam zanosnu zadnjicu i još uvek vitak struk. Zahvaljujući zmijolikim pokretima, dok si rekao keks izmigoljio sam se ispod fiće, a onda u želji da što pre ustanem snažno čelom udario u zadnji branik. Kad mi se ukloniše sve zvezde iz Kumove slame i ostalih galaksija, a pogled razbistrio, jedino što sam uspeo da vidim bila su njena leđa koja su se ispod sivkastog kostima uvijala pokazujući senzualnost ženskih koraka, a onda je nestala iza ugla. Potrčao sam kako može samo uspaljeni dvadesetogodišnji mužjak Homo sapiensa i u desetak koraka se našao na mestu gde sam je izgubio iz vida. Uzalud sam krivio vrat, izdizao se na prste, pomerao se levo-desno. U ne baš velikoj gužvi nisam uspeo da je pronađem. Zavirio sam u prodavnicu na uglu, zatim u sledeću i posle još nekoliko uzaludnih pokušaja razočaran odustao.
Vrlo brzo sam potpuno zaboravio na taj događaj prepustivši se životu, dok nisam vremenom počeo da otkrivam njegov značaj. Moguće je da bi neki psihoanalitičar mogao da da objašnjenje, ali ja ne. Kao da je to postepeno pojavljivanje slika, od one prve, lepih nogu u sandalama pa do trenutka kad sam ugledao čitavu figuru, u meni stvorilo utisak idealne lepote i zapečatilo ga u mojoj podsvesti. Osećaj koji sam tada doživeo može da se poredi sa iskustvom gledanja striptiza, gde postepeno svlačenje izaziva uzbuđenje. Ovde je gradaciju osećanja izazvala pojava sve lepših slika i najzad čitave figure u svoj gracioznosti i senzualnosti. Lice mi nije bilo od velike važnosti. Ni boja kose. Ali zvuk koraka povezan sa slikom hodajuće gracije, da. I počeo sam da tragam za tim idealom lepote. Žene koje bi mi najčešće na ulici privukle pažnju, uvek bih osmotrio kad su već prošle, s leđa. Traganje za Pepeljugom, nastavilo se. Vremenom su kriterijumi koje je kandidatkinja trebala da zadovolji poprimili konkretne oblike. Slika u mojoj svesti se toliko iskristalisala da sam mogao da svoju viziju ispod fiće opišem u detalje, ali samo s leđa. Dimenzije ženskog tela 90-60-90 dugo favorizovane kao idealne, za mene su bile neprihvatljive. Obim grudi po mojim merilima morao je da bude 100 cm, obim struka 81,5 cm, a kukova 101 cm. Onda sam poučen iskustvom princa iz bajke o Pepeljugi u nedostatku izgubljene cipelice, kupio odeću koja bi pomogla da pronađem netragom nestalu izabranicu. U robnoj kući, prodavačica me je čudno pogledala kad sam zatražio brus, čipkane gaćice i halter za čarape gore navedenih dimenzija. Svaki put kad se prodavačica okrenula leđima ne bi li dohvatila novi model, pažljivo sam je osmotrio možda je ona tražena osoba, ali ne, nije se u meni ništa pokrenulo iako je bila veoma zgodna. Najviše problema su mi zadale sandale. Dobro sam zapamtio model, čak i raspored kaišića, ali nisam znao veličinu, pa sam kupio pet pari sandala od broja 36 do 40.
Godine su prolazile a ja nisam gubio vreme. Po plažama, pijacama, u gradskom prevozu, na ulici, prilazio sam ženama koje su mogle izgledom da podsete na tajanstvenu lepoticu i najčešće uspevao da ih šarmom ovedem u krevet. Na njihovo čuđenje, posle strastvenog seksa, pažljivo sam iz fioke ormana vadio veš i tražio da ga obuku i prvo u njemu, a posle obučene u sivkastu suknju i kostim i sandalama na nogama, prošetaju po sobi dok ih ja posmatram. Nastrano, verovatno su mislile, i često posle toga bezglavo bežale, ali to je bio jedini način da pronađem Pepeljugu.
Traganje se odužilo, a rezultata nije bilo. Posle Fiće deset godina sam vozio Stojadina, zatim nešto duže Juga, trenutno u garaži stoji Fiat 500, jer u sedamdesetoj ne mogu da produžim vozačku dozvolu. Bezbroj žena je prošlo ovaj test isprobavanja veša i odeće, ali moju Pepeljugu nisam pronašao. I pored toga ne odustajem. Još uvek tragam. Juče, 23. avgusta sam umesto zlatne svadbe u restoranu uz piće i meze sa svojim pajtašima obeležio pedeset godina od susreta sa izgubljenom lepoticom. Sasvim neočekivano iza leđa sam začuo dobro poznate korake i tiho šuškanje čarapa. Trnci su mi prošli niz kičmu. Brzo sam se okrenuo… I šta mislite, šta se desilo? Ušinuo sam vrat.
Crepaja, 11. maj 2020. g.
