Da je živ, Džordž Orvel bi mogao da zatraži autorska prava za praktičnu primenu jednog od pravila države Velikog brata u „1984” koje glasi „Neznanje je moć”. Da li je u pitanju ozbiljna futurološka i projekcija zasnovana na analizi i promišljanju stvarnosti ili tek ružan san velikog pisca koji je on „prepisao” u svoju knjigu, nećemo nikada saznati. Ali, da je živ i da gleda sve ovo što mi vidimo, Orvel bi verovatno bio zadovoljan sobom. Nama ostaje da se nadamo da se vizije drugog velikog britanskog pisca, Oldousa Hakslija iz njegovih knjiga „Vrli novi svet” i „Ostrvo” nikada do kraja neće ostvariti. Ipak, neki TV kanali na našem medijskom nebu prete da dostignu efekat SOME, univerzalnog narkotika koji je u svakodnevnoj primeni u Hakslijevom novom svetu.
Orvel se tako ostvario na našem terenu i malo šire, a dug je spisak razloga koji su doveli do realizacije njegovih predviđanja baš sada i baš ovde. Već je za sva dešavanja ovde više puta bio kriv strani faktor i istorijske okolnosti. Nije to sasvim tačno, ali nije ni daleko od istine i to nije problem. Problem je što mi ne želimo da priznamo svoju krivicu i to ne samo sada već u skoro svim fazama stvaranja i razvijanja ovoga šta živimo.
Sklonost ka mitologizaciji istorije jedna je od najvećih grešaka koje su naši preci počinili i evo, sada nam se vraća ne samo na primeru Kosova. U prevodu: volimo da malo lažemo i da se lažno predstavljamo. Više puta pomenuti primer sukoba Ilariona Ruvarca i Jaše Tomića, najbolje oslikava suprotnosti u kojima se dešavala i još uvek dešava naša stvarnost. Arhimandrit Ilarion Ruvarac (1832-1905) bio je zagovornik realne istoriografije zasnovane na dokumentima i stvarnim događajima, dok je Jaša Tomić, šef Srpske radikalne stranke, zagovarao upotrebu narodne tradicije i epskih interpretacija u komponovanju istorijskih dokumenata. Vasa Stajić o Jaši Tomiću kaže: „On je doneo sobom oluj bratoubilačkog rata, srozao ceo politički život Srba u Vojvodini na jednu neplodnu desetogodišnju borbu (…) i stalno i do smrti radio protiv ideje narodnog jedinstva srpsko-hrvatskog i protiv kritičke škole u srpskoj istoriografiji, samo da bi što jače izolovao narod svoje stranke od njegove bolje inteligencije” (V. Stajić, Jovan Jovanović Zmaj, Novi Sad 1933, strane 123-124). Liči li ovo na neke naše savremenike koje, onako lepo podgojene gledamo skoro svakog dana na TV-u?
„Braneći po svaku cenu verodostojnost i istinitost narodnih tradicija J. Tomić postavlja Ruvarcu i ovakva neumesna pitanja: Pa zar naše narodne pesme, kad pričaju o bojevima u istoriji, nemaju nikakve podloge? Zar su one izmišljanje? To ne može niko reći (…) Onaj koji u svojoj sobi beleži događaje za docnija vremena može i da iskrene malo, može i da zaboravi nešto, pa nikom ništa, al onaj što peva po narodu pesmu o boju, o događaju gde je hiljadu još živih ljudi učestvovalo, taj mora svakog da metne na njegovo mesto, jer će inače dobiti gusle po glavi.” Tako je radikalski prvak 1889. godine video prošlost. Na žalost, čak i laičkim okom je vidljivo da mnogi naučni radnici nisu otišli dalje u tumačenju istorije. Osim toga, ovakav stav je osnova za jednu od naših najvećih bolesti – korumpirano društvo.
Kako mi kao društvo razumemo našu istoriju može se videti iz stanja muzeja i istorijski vrednih objekata, sadržaja udžbenika istorije po kojima o prošlosti naše države uče naša deca, po razmerama uplitanja politike, crkve, raznih nekompetentnih institucija i pojedinaca u tumače istorijskih događaja, a sve u svrhu zloupotrebe u dnevnopolitičke svrhe. U prilog ovom stavu idu i najnovija dešavanja u slučaju preuređenja centra Beograda i intervencije na Kalemegdanu sa nejasnim i po svemu sudeći nezakonitim pokušajima izgradnje žičare ili tako nečega.
Kako razumemo nauku i kakve vrednosne sisteme negujemo, vidi se iz neumesne i štetne dugogodišnje tolerancije prema besomučnoj trci za „doktoratima” i drugim titulama koje to nisu, gradeći tako lažnu predstavu o sebi i društvu koje predstavljaju. Namerno kažem „društvo”, a ne „država” jer u državu se može svašta smestiti na razne načine (izborima, imenovanjem i sl). A da li je sve to normalno, u ovom vrednosnom sistemu nije moguće videti.
Pažnju mi je ovih dana privuklo jedno kratko poglavlje iz „Luzitanije” Dejana Atanackovića koje glasi: „tradicionalno se na ovim prostorima ludilom pravdaju brojni postupci koji sa ludilom nemaju srodnosti. Naravno, uvek će se naći neko ko će ludilo i glupost površno izjednačavati, ali to je tek jedna tendenciozna neistina. Jer dok se ludilo vekovima hapsi i tamniči, glupost se oduvek raskošno slavi. Uostalom, neuporediva je glupost sićušnog pojedinca pred monumentalnom glupošću i najmanje države. Daleki su glupi horizonti i romantično nedostižni.
A kada najzad i razum posustane, kada i sam razum postane zaslepljen uzvišenim dometima gluposti, kada se umori, rasproda i raspe, sa glupošću se prave dogovori. U svemu važnom i svetom, glupost će biti klica i trajno izvorište.
Kada bi u istoriji ostala upamćena, a to se svakako neće dogoditi, ova bi ludnica izvesno vekovima bila primer najuspešnijeg državnog projekta na ovim prostorima.” Kaže doktor Sojimirović, jedan od junaka ove priče. Nemam pojma šta je hteo da kaže.
