Prvi deo priče „Nikola” pročitajte ovde
Tog jutra je poranio i besciljno šetajući, nađe se na nekoliko kilometara udaljenoj obali Dunava. Njegova šajka je desetak metara od obale mirno dremala privezana debelim pajvanima za obalu, a gvozdenim lancem i ankerom za rečno dno. Momci su još spavali i samo bi se poneki galeb oglasio nadletevši lađu. „Biće toplo danas”, pomisli Nikola zagledavši se u rastinjem obraslu obalu sa koje su se otkidali poslednji pramenovi jutarnje izmaglice. Onda iz obližnjeg tršćaka dotadašnju tišinu poremeti glasno pljuskanje i lomljava žućkastih stabljika trske. Nikola pogleda u pravcu odakle su dolazili zvuci i spazi ukraj trske u sparušenoj travi jedva primetnu stazicu. Polako se uputi stazom i posle tridesetak koraka iza jedne krivine spazi dečaka desetak godina starog kako pokušava da kroz trsku na obalu izvuče nekakvu ribu. Jasenov štap se savio skoro do površine mrtvaje, a zategnut struk podrhtavajući od cimanja ribe ukoso je zalazio u tamno zelenu vodu. Napregnutih mišića, usredsređen u pokušaju da savlada ribu, dečak je i položajem tela i izrazom lica podsećao na mladog ratnika sa neke antičke amfore. Odjednom, štap se ispravi a struna olabavi i dečak razočarano baci na zemlju svoj ribolovački alat.
„Ode riba”, obrati se Nikola dečaku i nasmeši se kad se ovaj iznenađeno okrenu u pravcu glasa.
„Ode, bestraga”, sa prizvukom besa u glasu odvrati ovaj, ali se i na njegovom licu u sledećem trenutku pojavi osmeh i dodade „al’ će doći druga. Imam dobar mamac, a danas će da grize”.
Nikola se nakašlja, sede na nekoliko koraka od dečaka i nasloni se na hrapavu koru vrbovog stabla.
„Neće da ti smeta ako malo posedim ovde?”.
„Ma, ne. Samo sedi gospodine. Možda mi ustreba pomoć”, odgovori dečak ne sumnjajući u skori ulov, i na udicu od bagremovog trna stavi podebelu glistu koja se uvijala oko tamnokestenjaste bodlje.
Oko podne, dobro raspoloženi u živom razgovoru, dvojica ribolovaca stupiše u manastirsko dvorište. Dečak je nosio pecaljku, a njegov novi prijatelj, na vrbov prut nanizano desetak riba kakve bi svaki dobar kuvar poželeo za svoj tiganj.
„A, vidim vi ste se upoznali”, obrati se obojici Dorotej sačekavši ih na stepeništu konaka.
„I upoznali i napričali se”, odgovori sa osmehom Nikola i protrlja dečakovu tamnu kosu, „a i nalovili riba. Božidar je pravi ribar”, pritom podiže ulov pokazujući ga Doroteju i monasima koji su počeli da se okupljaju oko njih.
„Majko, vidi koliko riba”, ponosno povika dečak i potrči u susret ženi koja se pojavila na vratima konaka. Nikola zastane zapanjen, shvativši da je celo prepodne proveo sa sinom žene o kojoj je toliko razmišljao na putu za Budim.
Proveo je još čitavih nedelju dana u manastiru, odlažući polazak, najčešće u društvu sa dečakom i njegovom majkom, a onda na polasku, seti se molitvenika kupljenog u Budimu i shvati da je tada nesvesno kupio poklon za dečakovu majku.
„Primite ovaj molitvanik na dar milostiva”, obrati se Staniji Nikola pružajući joj knjigu. Stanija na ovaj gest odgovori sa mešavinom ponositog odbijanja i nekakve radosti u pogledu.
„Mi smo se milošću Božijom upoznali, ali naše poznanstvo je kratko da bih sebi dozvolila da od vas tuđinca primim bilo kakav poklon”.
„Razumem da kao poštena žena ne možete da primite tako lako bilo šta od mene, ali primite ovo u znak poštovanja, jer iako sam tuđinac mogu da vam budem prijatelj. Ja sam usamljen čovek, udovac bez porodice i za ovo kratko vreme sam zavoleo vašeg sina. Dozvolite mi da se na svojim putovanjima sećam naših susreta i sa radošću se nadam ponovnom, jer primivši poklon vi mi budite nadu u mogućnost da ponovo steknem porodicu”. Izgovori gotovo u dahu Nikola setivši se one iskre radosti u njenom pogledu kad joj je pružio molitvenik. Bila je potpuno nepripremljena i iznenađena ovom direktnom aluzijom na brak u njegovim rečima i zato zastane na trenutak, a onda odgovori gledajući ga pažljivo pravo u oči.
„Primiću dar, kao vaš prijateljski čin. Čini mi se da ste dobar čovek i ne sumnjam u vaše poštene namere, ali neka vreme i božija volja učine ostalo”, reče Stanija sa jedva primetnim osmehom, koji je uz reči koje je izgovorila bio nagoveštaj pristanka.
Prilikom sledećeg susreta u jesen, Nikola isprosi Staniju i u manastiru obaviše venčanje. Za oboje nastane period sreće i duševnog mira, jer Bog spoji dva bića koja su zaista duboko razumevala jedno drugo. Stanija Nikoli do u detalje ispriča priču o nesrećnom i tragičnom periodu svog života. O svojim pokušajima da sačuva brak, o postupcima svekra, o nemogućnosti da začne, o grehu sa najboljim drugom svoga muža, o rođenju devojčice i nesrećnom danu, danu u kojem se preokreće čitav njen život. O danu kada gine svekar uzrok njenih nevolja, muž koji ju je voleo, čovek sa kojim je u želji da sačuva brak zgrešila, otac njenog deteta. O danu u kojem je pretrpela silovanje tuskih vojnika, a taj grozan događaj joj, apsurdno, kasnije donosi kroz rađanje sina sreću i smisao daljeg života, o danu u kojem je tako surovo izgubila kćer…
Šta je mogao da oseti Nikola Spirta prema ovoj snažnoj ženi koju ni takvi događaji nisu uspeli da slome, sem divljenja i želje da joj pažnjom i ljubavlju ulepša nastavak života, a ona je svojim odnosom prema novom mužu, svakodnevnim znacima probuđene ljubavi kojim ga je darivala, zasluživala to. On je sada manje putovao, uživajući u porodičnoj sreći za koju do tad nije znao. Uživao je u zajedničkim obedima, u nedeljnim bogosluženjima u budimskoj crkvi u pecanju na Dunavu sa Božidarom koga je obradovao bambusovim štapovima, izdržljivim svilenim strunama i čeličnim udicama. Uživao je u dečakovim uspesima u školi.
Nastaviće se sledećeg petka, 27. maja; pročitajte ovde
