Poljubac u usta. Bilo mi je šest-sedam godina kad sam doživeo to sasvim neobično iskustvo. Stigao sam sa roditeljima, sestrom i ujakom u goste kod tetke, mamine sestre, kad nam je teča dobrodošlicu poželeo poljupcem u usta. Muško, žensko, bez razlike. Čvrst zagrljaj i kratak, trostruki cmok, cmok, cmok, pravo u usta.
To je prvo na šta pomislim kad se pomene selo Jaša Tomić. Selo na samoj granici sa Rumunijom. Selo koje prvo pozdravi Tamiš na ulasku u našu zemlju, reku koja svoje putovanje počinje u Karpatima u Rumuniji, i posle oko 350 km, završava ulivši se u Dunav kod Pančeva. Upravo ovde u Jaši, ovoj lenjoj ravničarskoj reci se pridružujem i ja ne bih li posle 120 km pozdravio moćni Dunav.
Vraćaju mi se slike poseta Jaši Tomić ili Modošu, kako se ranije zvalo ovo mesto kojim dominira, vitkim gotskim zvonikom, katolička crkva Uznesenja blažene Djevice Marije. Nedaleko odatle je pravoslavni hram Sv. Nikole, nešto manjih dimenzija, koji kao da se sklanja u senku okolnog visokog drveća. Pre Drugog svetskog rata, ovde je, pored Srba živeo znatan broj Nemaca i nešto Mađara. Iseljavanjem Nemaca i kolonizacijom, situacija se promenila.
Moja sećanja su u fragmentima i počinju od ranog detinjstva. Sećam se šetnje do motela koji je par stotina metara od granice, Vita-soka kojim sam se sladio dok mi je znatno stariji brat od tetke, rukom pokazivao rumunsko selo čije su se kuće jasno videle na nepun kilometar… Čudio sam se kad sam video da teča seče rezance za supu, ali on je to najbolje radio. Bolje od reduše, kaže tetka, izveštio se dok je sekao duvan koji su sami uzgajali, a on je suve listove sitno seckao i zavijao u savršene cigarete, a onda uživao duboko uvlačeći dimove koje je puštao kroz nos kao neki zmaj iz dečijih bajki.
Onda, kad sam već bio momčić, švigarac, sećam se pijane noći koje sam sa novostečenim prijateljima, vršnjacima iz sela, proveo u pekari. Pili smo pored pekarske peći i sa nekakvog razdrndanog gramofona slušali Hendriksa, čekajući da majstor go do pojasa, opasan belom keceljom, iz furune izvadi prve mirišljave hlebove i tepsiju u kojoj su se krčkali na kolutove isečen krompir i komadi kobasice.
Sećam se i potresnih slika koje sam gledao na televiziji 2005. godine, kada je pitomi Tamiš pomahnitao i poplavio ovo lepo selo.
* * *
Voz je usporio. Pogledao sam napolje i kroz rešetkastu konstrukciju mosta koja je promicala ugledao mutno-zelenu vodu Tamiša. Dim lokomotive, čiji miris ne možete zaboraviti i koji i sad osećam u nozdrvama, u pramenovima je ulazio kroz otvoren prozor vagona. Pred rampom ispred mosta, stajali su biciklista, fića i zaprega. Nedugo zatim, voz se uz škripu zaustavio. Kondukter je prolazeći kroz vagone uzvikivao:
„Orlovat stajalište! Presedanje za Novi Sad. Orlovat stajalište, presedanje za Novi Sad!”
Na peronu ispred ne baš velike stanične zgrade, tiskali su se ljudi i žene sa prtljagom u rukama spremajući se da se ukrcaju u voz, i nekolicina domaćih, koji su ispraćali ili dočekivali putnike.
„Da pogodim: Ti si Stojankin, a ti Živin sin?”, obratio se sa osmehom meni i bratu od ujaka, naš daljni rođak i čvrsto nam stisne jednom pa drugom ruku.
„Video sam vas zadnji put kad ste bili ovolicki”, nastavi pokazujući rukom u visini kuka.
„Pa, kako su ukućani?”, i ne čekajući odgovor, zagrli nas i povuče sa perona.
„’Ajde, da se ne zadržavamo, će da se ubrusi supa”.
Stigli smo baš na vreme. Posedali smo ispod velikog duda, za sto zastrt belim stolnjakom od damasta. Supa se pušila.
„Ovakav dud, al’ još veći u dvorištu je kuće u kojoj se rodio Uroš Predić. Kuća je srušena, ali dud je ostao. Sutra vas vodim u crkvu da vidite ikone koje je naslikao naš Uroš”, ne bez ponosa reče domaćin i naspe nam po rakiju. Ručak je prošao po ustaljenom redu. Supa, rinflajš, pečenje, salata. Sve to smo zalivali obiljem domaćeg vina. Čitav naš dvodnevni boravak, jer ne može kraće da bude, seoska je slava, naš domaćin uja-Steva je brižljivo oraganizovao. Posle ručka fudbalska utakmica, onda kratak odmor, večera, pa odlazak na igranku.
„Svira orkestar, ovi čupavci”, kaže uja Steva, „A posle toga da me potražite pod šatru”.
Taj odlazak pod šatru je bio fatalan. Gužva je. Mnoštvo svečano obučenih ljudi, nasmejanih, dobro raspoloženih, naručuju pesme, prepiru se oko toga kome će da svira muzika. Pevaljka peva, najavljuje:
„Samo za veselo društvo…„
Harmonikaši okićeni hiljadarkama razvlače svoje instrumente, peškirima otiru znoj sa lica. Uja Steva ustaje od stola i govori nešto pevaljki, viče joj na uvo. Ona klima glavom i sa razglasa se začuje:
„Samo za Stevu, sestrića i sinovca!” Tura turu stiže. Nebo bledi. Svanulo je.
„Fajront!” najavljuje pevaljka, umorni konobari prevrću stolice.
„Aaa, ne!”, viče uja Steva „nastavljamo kod mene.”
Idemo zagrljeni, polako unazad, a muzika nas prati. Bećarci. Povremeno zastajemo, podižemo ruke, podvriskujemo, zviždimo. Kroz pendžere i kapidžike radoznalo izviruju tek ustale domaćice…
„Bog te ubio Stevo! Zar nije dosta!”, govori ujna Julka, ali ipak postavlja sto i iznosi ‘ladnu prasetinu i paradajz salatu, dok Žika Tilor, poznati orlovatski harmonikaš, neumorno rasteže „Dalapu”.
Naravno, tog dana nismo videli ikone Uroša Predića u orlovatskoj crkvi. Spavali smo bezbrižnim snom pravednika od podne do sutra ujutro.
* * *
„Biće i čorbe, a i pečene ribe. A boga mi, preostaće i za zamrzivač”, tako je govorio naš domaćin, paor, a od detinjstva, kako sam kaže – ribar, čika Mirko.
„Jako sam vol’o vodu. Kopam kukuruz ceo dan, a stalno mislim na čamac i ribu. Ali, samo od toga nije moglo da se živi. Tamiš je mala reka. U’vati se dosta ribe, ne mogu da kažem, ali ne svaki put. Zoto sam mor’o da radim i zemlju. Al’ zimi kad nema paoršaga, veslo u ruke pa na vodu!”, nastavio je monolog, dok mu na donjoj usni, kao nekim čudom, stoji zalepljena cigareta, „zavijotka” koja je više ugašena nego što se dimi, tako da je svaki čas pali zaklanjajući šakama plamen upaljača „benzinca”.
Čika Mirko je rođak mom drugu, i otud eto nas trojice u čamcu. Zlatoje i ja potežemo iz flaše meku rakiju dudinjaru (to se danas retko nađe) i nutkamo čika Mirka, koji ne vadeći iz usta cigaretu pijucne po malo, da se zagreje, kaže, stalno osmatrajući trouglasta usta kece.
„Riba ti je, brajko moj, najzdravija ‘rana. Od ribe se niko nije šlogir’o. Kad je reš pečena, prste da poližeš”. Tako govoreći, pritera čun do obale i uz malo naše nespretne pomoći, izvuče i isprazni kecu u čamac. Bilo je zanimljiv čovek čika Mirko, i zato smo ne prekidajući ga, sa interesovanjem slušali njegovu priču i kasnije dok je nagorelim štapom džarao vatru ispod kotlića.
„A jel znate vi da je naš Mihajlo Pupin iš’o jedno vreme kod vas u Crepaju u školu? Zajedno sa onim Urošom Predićem iz Orlovata. Onim slikarom. Čit’o sam, a i slušam ove naučnike, akademike, dođu tu kod nas u Idvor na te konferencije, pa pričaju”.
I tako, razveze čika Mirko priču o Mihajlu Pupinu dok se u kotliću krčkala riblja čorba, a na tanjirači cvrčala deverika, babuška i povelike „potkovice” šarana.
* * *
Pančevo. Penjem se uz kamene stepenice izlizane prolaskom mnogobrojnih generacija đaka pančevačke gimnazije. Moja generacija bila je sto druga. Tišina. Kroz zatvorena vrata, iz učionica, čuju se prigušeni glasovi profesora, predavača i ponegde romor učenika. Neka vrata se otvoriše i zapljusnu me smeh i veseo razgovor. Sledećeg trenutka se na vrhu stepenica pojavi grupa mladih ljudi čudno obučenih. Ispred svih bio je plećat momak koji je nešto živo objašnjavao sitnom, suvonjavom mladiću sa naočarima. Da li sanjam, ili mi se priviđa? Preda mnom su bili Mihajlo Pupin i Uroš Predić, koji su pre stotinak godina, bili učenici ove gimnazije. Utisak je bio toliko snažan, da je džabe bilo kasnije objašnjenje da su to bili glumci u kostimima koji su učestvovali u snimanju kratkog igranog filma „Mihajlo Pupin ponovo u Banatu”. I kasnije, u čamcu kojim smo se odvezli moj drug Jovica i ja do kula svetilja na ušću Tamiša u Dunav nisam mogao da se oslobodim utiska da sam sreo Pupina i Uroša Predića čije ime gimnazija nosi od 1958. godine.
