O dobru i zlu

Treba javiti upravi univerzuma, ako se to tako zove, da pošalje već jednom neku kosmičku policiju i oslobode nas ovog mraka koji se stotinama i hiljadama naših zemaljskih, ljudskih godina ne povlači i ne dozvoljava da bar zrak svetla nekako ogreje naše bedne, male i kratke živote na ovoj lepoj planeti. Da nam bar malo osvetli put pa ćemo se i sami snaći.

Znam ja dobro da deo krivice snosimo i sami, znam da imamo svoju mračnu stranu kao i onu svetliju. Tako smo sačinjeni, od svetla i mraka. Ne znam samo kako to da teško zapažamo jasnu granicu između svetla i mraka? Zato, ako postoji neko ministarstvo ili bar služba koja može poslati tog nepogrešivog kosmičkog geometra da svojim instrumentima premeri vidljivi i nevidljivi beskraj i odredi graničnu liniju pa da nađemo sposobnog i pouzdanog majstora koji bi po njegovom premeru izgradio dovoljno visok i milionima svetlosnih godina dugačak zid između dobra i zla, svetla i večite tame. Neka našu kuću ostavi na svetloj strani, valjda smo to zaslužili. One sa druge strane neka ostavi tamo, ionako se u mraku i prljavštini bolje snalaze. I još nešto jako važno, neka na zidu ne ostavlja ni prozore ni vrata. Sa one strane više nemamo ni rođake ni prijatelje.

Neka predsednik dobra i zla celog svemira naredi da prestanu svi ratovi i onda, ako postoji ministarstvo rata neka promeni ime u ministarstvo mira. Velike i male gospodare ratova i sve ratne huškače odmah neka nepovratno prebaci na mračnu stranu, tamo gde im je mesto. Neka svi vojnici odlože oružje, u ruke uzmu olovke i odmah pored srca zapišu i potpišu zakletvu svojoj deci i svim roditeljima da nikad više neće ugroziti život bilo kog živog stvorenja.

Ministarstvo sreće molim, ako tamo imate takvo, neka pošalje kao donaciju par tona sreće. Ovom mom malom, napaćenom stadu značilo bi i toliko, po šaka sreće za svakog bilo bi dovoljno. Tek toliko da nam posluži kao svetlo nade na kraju ovog mračnog tunela kojim smo krenuli.

Ministarstvo kosmičke pravde i istine neka nahuška neku crnu rupu da usisa sve ovozemaljske zlotvore koji pogane okolo. Pa da jednog jutra izađemo na ulice i očistimo ostatke tog zla, da se nadišemo mirisnog, svežeg povetarca, nagledamo čistog plavog neba i belih nevinih oblaka, da se naslušamo muzike onih šarenih neuhvatljivih ptica koje nam svako jutro smiruju neupamćene košmarne snove. Onda možemo i sami staviti van snage sve laži kojima smo zatrpavani svakodnevno u svih osam prethodnih života. Deveti, poslednji da odživimo u miru i lepoti.