„Misliš da je to izvodljivo?”
„Teoretski, da. Mogućnosti postoje. Treba samo da rešimo nekoliko manjih tehničkih problema i jedan veliki, a mislim da ja znam način. Ekipa sa kojom radim ima viziju. Svi mladi, ambiciozni, temeljno osposobljeni, ukratko genijalci. Ameri nas pokupili sa svih strana. Ustvari, ubeđen sam da napredak u sferi veštačke inteligencije otvara vrata… Samo, treba mnogo para”.
„Koliko je to mnogo?”
Približio je usne mom uhu. Od cifre mi se zavrtelo u glavi.
„Ko ima da ti da toliku lovu?”, upitao sam.
On je slegnuo ramenima. „Daće. Ima ko ima”.
„Nek ti je sa srećom. Živeli!”
Konobar je doneo glavno jelo. Pribor je zveckao.
„Uuu! Pogledaj je”, ruka sa viljuškom mi je zastala pred ustima, „znam je još iz gimnazije. Nedosanjani san… Jelena!”, uzviknuo sam, „malo otkačena, ali je riba ipo. Videćeš”.
„Hej, ćao! Otkad se nismo videli, jebote, ceo vek. Ustvari od desetogodišnjice mature. Kad je to bilo? A?”
„Pa, pre dve godine”, odgovorio sam, „hajde sedi sa nama. Ovo je Nenad, pajtos iz detinjstva iz osnovne. Upravo se vratio iz Kalifornije”.
„Mogu samo na trenutak, žurim. Drago mi je, ja sam Jelena”.
Nenad je izvadio kameru.
„Ne ljutiš se Jelena. Ovo mi je hobi. Strast. Ne mogu da je se otresem. Ponekad se uplašim da ne preraste u bolest. Mogu da snimam?”
„Ne smata mi”, slegla je ramenima.
„Jel se sećaš?…” skakali smo sa teme na temu. Razgovor se odužio. Jelena se smejala. Povremeno bih je uhvatio za ruku. Dlan joj je bio mek i vlažan. Nenad je sve vreme snimao. Kad je izlazila nasmejala se i zapretila nam prstom.
„Uf, šta bih dao samo da je…”, uzdahnuo sam.
* * *
„Dođi do mene, imam jedno iznenanađenje”.
„O čemu se radi?”, upitao sam.
„Dođi pa ćeš da vidiš”.
„Daj nemoj da me zezaš, kaži”.
„Aaa, ne. Kakvo bi to onda bilo iznenađenje. Čekam te sutra u sedam”.
Prekinuo je vezu.
Saobraćajna gužva je počela da jenjava. Prošao sam Slaviju. Na semaforu kod Tiršove stajali su panduri u punoj opremi. Stotinak metara dalje još jedna grupa. Jao pa večeras je derbi, sinulo mi je. Na kružnom toku kod Autokomande, navijači su skoro zaustavili saobraćaj. Pandur je nervozno duvao u pištaljku i mahao rukom. Odahnuo sam kad se iskobeljah iz gungule. U ulazu, u Nenadovoj zgradi, nije radilo svetlo. Put do lifta osvetlio sam mobilnim. „Jebem te Srbijo. Džaba ti i Tesla i Pupin i veštačka inteligencija”, progunđao sam. Otvorio mi je vrata sa osmehom. Ni u njegovom hodniku nije bilo svetla. Nasmejao sam se. Obasjan s leđa svetlošću iz stana, onako visok i tanak podsećao je na Teslu. Prihvatio je papirnu kesu sa flašom i lupio me po ramenu.
„Ulazi, brate!”
Zinuo sam od iznenađenja. U fotelji u dnevnoj sobi sedela je Jelena. Mahnula mi je. Majica bez leđa i žuta plisirana suknja sa crnim nepravilnim zvezdama, učinile su je još lepšom.
„Stigao si”, progovorila je mazno.
Koraknuo sam da se pozdravimo.
„Sedi, kud si navro”, isprečio se Nenad i gurnuo me u fotelju prekoputa Jelene, „ima vremena. Prvo da nazdravimo”.
Jelena je prebacila nogu preko noge. Za trenutak je blesnula butina, a onda je kraj suknje navukla preko kolena.
„Idem po čaše”, okrenuo se Nenad prema meni i značajno namignuo, „skoknuću i po cigare”, dobacio je iz kuhinje, „neće vam biti dosadno”.
„Jeco, zanosna si. Baš si seksi”, prekinuo sam tišinu, „znaš oduvek…”
„Šššš, ćuti”, naslonila je prst na usne. Glas joj je bio nekako metalan i usporen. Kao da razmišlja pre nego što progovori. Ustala je. Zanjihala je kukovima. Muzika kao da je pratila njene pokrete. Ruke je podigla i iza vrata razvezala traku majice. Gole grudi su zaigrale kad su izgubile oslonac. Progutao sam pljuvačku jer je suknju povukla na dole i iskoračila prema meni samo u plitkim gaćicama.
„O bože!”, otelo mi se. Našao sam se na nogama i ispružio ruke. Umesto ustreptalog mesa, uhvatio sam vazduh.
„A, matori? Šta kažeš?”, začuo sam Nenadov glas iza sebe. Ispred je bila samo prazna fotelja i odraz Jeleninog razgolićenog tela u vazduhu, „jel sad veruješ da je moguće?”
„Uuu, jebote”, zapanjeno sam stajao sa ispruženim rukama.
„Vidiš ove uređaje? Projektuju trodimenzionalnu sliku u prostor. Imaš utisak da je figura. Na putu sam da figuru materijalizujem. To će biti potpuna iluzija. Potrebni su mi samo snimci, video i audio i ja ću da ih oživim. Naseo si? A? Kažem ti, samo još malo mi treba i imaćeš Jecu u naručju, u krevetu. Ludilo…”
„Sačekaću, strpljiv sam”.
„Šta ja to vidim, pa nestaško se udrvio”, počeo je da se smeje, lupio se šakama po butinama i pokazao prema mojim farmerkama.
„Jebiga, živ sam čovek, a Jelena gola predamnom”, odgovorio sam i počeo i sam da se smejem.
Popili smo vino koje sam doneo i razvezli priču o neslućenim mogućnostima nauke danas. Sa ulice se čula pesma navijača.
Upalio sam auto i još uvek pod utiskom malopređašnjih događaja, sa osmehom u neverici vrteo glavom. Dok sam ubacivao u rikverc, neko je kucnuo u prozor. Pored auta je stajala Jelena u žutoj suknji sa crnim zvezdama, majici bez leđa i crveno-belim navijačkim šalom oko vrata. Spustio sam prozor i ugasio motor. Zamirisao je bezin. Jebiga, moram da oteram auto kod majstora, pomislio sam, uvek se dešava to kad ugasim auto. To da se oseća benzin.
„Eee, onaj tvoj, što sam ga upoznala u Tri šešira, znaš ono pre desetak dana, Nenad mislim da se zove, onaj Amerikanac, taj je skren’o. Nije dosta što nas je onda snimao, nego mi je tražio da mu pošaljem još neku fotku. I ja mu poslala. Ti si mu dao broj?”
„Pa da, rek’o je da se loži na tebe, njegov si tip”, slagah.
„Baš je blesav, nema šanse ovo mi je dečko”, pokazala mi je momka u zvezdinom dresu, koji je mahao zastavom, „uostalom, tebi bi pre dala nego njemu. Znaš, oduvek si mi se sviđao”, prozbori sa smeškom i bocne me kažiprstom u grudi. „ Kad ga budeš video kaži mu da nije normalan”.
Podigao sam pogled. Nenad mi je mahao sa šestog sprata. Pored njega na terasi je stajala ona druga Jelena samo u gaćicama, jasno sam video.
„Znam, stvarno nije normalan”, potvrdio sam.
