Bilo je u svakoj varoši, selu, ili velikom gradu mesta za njih. Uvek su ih prihvatali, ali sa rezervom. A i oni se nisu mešali sa ostalima. Nisu se nametali, bilo im je dovoljno to što bi ih ostavljali na miru. Kola su u svakom trenutku bila spremna za polazak. Ruda im je bila putokaz. Jer oni su Cigani, Džipsi, Tsigane, Romi…
„Mi smo ti kao ove zvezde koje vidiš”, govorio je prevlačeći gudalom preko žica violine ne bi li proverio štim, „rasuti po svetu kao zvezde po nebu… mi smo ti kao svrab koji nikakvim češanjem ne možeš da otkloniš. I tako je od kad smo se pojavili u Evropi, već hiljadu godina. Bilo je progona u srednjem veku, probao je Hitler da nas potamani, pa nije uspeo, probaju danas da nas prihvate, integrišu… videćemo…”, i zasvira violina, rasu se glas po sali na tom čudnom jeziku, glas setan sa utkanim jecajima, a meni žmarci krenuše niz kičmu.
Ovaj razgovor je započeo u sali mesne zajednice na Danima romske kulture. Nije bilo puno ljudi. I program je bio kratak. Malo uopštene govorancije zvaničnika, malo poezije na romskom jeziku koju su govorili dečaci Romi-Cigani (prihvataju i jedan i drugi naziv) i ta violina i glas.
I nastavismo razgovor sa čašama u rukama, onako stojeći, na „koktelu” po završetku programa.
„Teško je boriti se sa predrasudama”, nastavio je priču moj sagovornik Rom, aktivista u organizaciji koja okuplja njegove sunarodnike, „a i sa nekim činjenicama.” Klimnuh glavom u znak saglasnosti. „Sad ću da vam ilustrujem sa par primera. Da li znate za izraz, naš ciganski, romski mulo?” Klimnuh. I proleteše mi kroz glavu reči: mulo kajni, mulo balo. Mulo je reč koja znači meso upravo uginulih životinja.
„Pitali su me jednom prilikom, da li je istina da mi Cigani jedemo meso uginulih životinja?” Nastade pauza dok me je sa iščekivanjem gledao pravo u oči, a onda nastavio. „Ne, morao sam da odgovorim, nije nam na svakodnevnom meniju”, opet je zastao pa se obratio meni, „a vas ću da pitam: Da li je normalno da u 21. veku ljudi postavljaju takva pitanja i da očekuju da se ne osetim povređenim, da se ne osetim čovekom drugog reda, da upotrebim taj izraz? Nije stvar u tome”, nastavio je uzbuđeno, „da li se to desilo… danas, juče, pre pedeset godina… možda je toga i bilo, kad su krizna vremena, nemaština, glad, svašta se dešava, već što se pretpostavlja da to i danas može da se desi, vezuje za nas Rome i na taj način nas guraju među životinje, lešinare… I dodao je taj, taj… ne znam kako da ga nazovem, dodao je podrugljivo, pa to je Bog zaklao zlatnim nožem, što ne bi ste jeli?”
Nastade tišina, a onda čovek, Rom, Ciganin, nastavi:
„O predrasudi da su svi Romi lopovi neću ni da govorim. Pa ima nas i takvih, kao što i neko od vas može da bude lopov. Bezbroj puta se desilo da se pri nekakvoj krađi, bez ikakvih dokaza odmah upre prstom u Roma, a kasnije ispostavi da je nevin, ali božemoj, ko bi drugi ukrao ako ne Ciganin, to mu je u krvi, Cigani to vole da rade.”
Ćutao sam jer znam da vlada takvo mišljenje.
„Sad ću da vam kažem neku reč o činjenicama. Primetili ste da u našem razagovoru i sam pravim razliku. Pravim podelu na vas i nas. Jeste, istina je da se po nečemu razlikujemo i mislim da treba da tu različitost čuvamo i negujemo, jer da to nismo čuvali odavno bi smo kao narod nestali. Moramo da sačuvamo jezik, običaje, folklor i svest o identitetu. Ja jesam Rom, ali neću da dozvolim i trudiću se da niko nema povoda da kaže da sam: prljavi, smrdljivi, lažljivi i ko zna kakav još Ciganin.
I hvala vam što ste večaras bili ovde, malo je belih bilo.“ I kucnusmo se čašama. Pokazasmo naklonost jedan drugome, izrazismo poštovanje.
„Hvala za lepu muziku”, progovorih prvi put te večeri. On se osmehnu, krenu, pa se vrati.
„Da. Puno nas Roma zna da svira. Muzikalan smo narod, a da li možete da zamislite Ciganina profesora u školi ili doktora?”
„Ne bi mi smetalo”, odgovorih, „stručnjak je stručnjak.”
„Naravno, tu se slažemo, nego da vas pitam još nešto, imate li dece?”
„Imam, sina i ćerku.”
„Na ovo pitanje ne morate da mi odgovorite, ali dok budete večeras išli kući razmislite o tome pa sutra sebi odgovorite: Da li bi ste voleli da vam zet ili snaja budu Ciganin ili Ciganka?” Namignu mi i ode sa osmehom.
I postavih sebi to pitanje. Za početak je i to dovoljno. Da sebi postavimo pitanje.
U Crepaji, 22. februara 2021. g.
