Ideja nije moja, moram da priznam. Što je ova priča ispala baš ovakva moramo da zahvalimo Momčilu Bajagiću i Pančevcu iz Margite, Mladenu Bati Raciću. Ne verujem da postoji neko ko je slušao album „Muzičari koji piju” Riblje čorbe, a da nije zapazio pesmu „Kad hodaš”. Zašto ne bih ovu ljubavnu pesmu iz urbane sredine preselio u ambijent banatskog sela, zapitao sam se, podstaknut idejom Mladena Racića. Ko je imao priliku da pročita Racićeve prepeve svetskih hitova u knjizi „Kokni engleski u lalinski” ili knjigu „Let it be po laloški”, u kojoj je prepevao neke pesme Bitlsa, zna o čemu govorim. Poštovani, pred vama je priča:
OBRANICA
Mati je za večeru podgrejala riblju čorbu što je ostala od ručka. Znate, ja zdravo volem da jem ljuto, pa sam u čorbu iseko dve frajlice i tako se zaljutio da nisam mogo da osetim ni miris pečenog linjaka, a kamoli rakove i školjke, što inače jedu bogataši i carovi. Samo sam hukto i gledo u nebo. A gore, mesec, flekav i žućkast kav da je posut cimetom. Uvlačio sam i izduvavo frišak luft i kav lokomotiva pravio: „Uuu-huu”. Kad sam razladio usta, oma sam lego i zaspo. I usnio sam lep san. Šta sam snivo? Tebe. Kav, ideš u podne sa bunara i na obranicu nosiš dva vedreta puna ladne vode. Ceo sokak gledi u tebe. I govoridu: „Gle kakva je zmajska, kako samo korača, ni kap nije prosula”. A vedra se njišu i pratu svaki tvoj korak. I ja stojim ispred kapidžika i gledim. Gledim kako se uvijaš, kako vrtiš guzicom, a u mene sve vri od požude. Al, šta ću. U mene vri, a stojim kav skamenjen. Ondak, niotkud, podnevnu žegu olakša lahor, pa malko jači povetarac. Vetar kroz granje šušti i nešto mi šapuće. Ne razumem, al sigurno mi govori: „Ona je najlepša, ona je tvoja, jel se sećaš kako te onomad pogledala? Kroz trepavice, kav, stidi se, a u stvari…” I dalje te gledim, ne trepćem. Vidim kako prašina miluje tvoja bosa stopala, vidim tragove, jasne, neizbrisive ne samo u prašini, već u duši svojoj i ljubim te pogledom, ljubim te, ljubim. A ti koračaš, ne zastajkuješ, kao da lebdiš, mene kobajagi ne primećuješ, a srce oće da mi stane, još drkćem kad se setim tvog pogleda, od pre neki dan i otojče. Ne mogu da se sredim dok ti karačaš dalje. Eto to sam snivo. I dalje mi slike pred oči. Dok hodaš ne zastajkuješ…
DOK HODAŠ
Veče ne miriše na rakove i školjke
mesec je bleda fleka boje cimeta
uzimaš cipele za šetanje kroz snove
ulica voli ritam tvojih koraka
Vetar se provlači kroz nepoznate reči
asfalt se miluje sa tvojim štiklama
suviše mekan da bi mogao da spreči
ovo je veče puno tvojih tragova
Kad hodaš ne zastajkuješ
i zemlju ne dodiruješ
a mene ne primećuješ
i uporno se trudiš
Da me prođe požuda
još drhtim od tvog pogleda
iz nekih starih razloga
ne mogu da se sredim.
