Umrla je Dana Milosavljević. Poslednja žena narodni heroj u Srbiji. Zadevojčila se sa petokrakom i titovkom na glavi. Sa 16 leta bacala ručne bombe na fašističke bunkere. Gušala se sa hitlerovim soldatima. Otimala puškomitraljeze. Bosnu i Hercegovinu upoznala kroz krvave bitke na Sutjesci. Gazila je do grla, a vode se plašila najviše u životu. Sa puškom u ruci stigla do Jajca, Bugojna, Kupresa, Donjeg Vakufa… Ustaški metak kod Livna ju je, nakratko, zaustavio. Nije čekala da se potpuno oporavi. Zbacila je zavoje sa rana i pridružila se borcima.
Poslednji put sam javno Danu pomenuo pre dve godine povodom smrti Ide Sabo. Takođe narodnog heroja. Sa njom je Dana Milosavljević delila tu časnu titulu. Baš kao i uverenje da je Jugoslavija bačena pod noge nacionalista. Ida je govorila kako je buržoaziji najjače oružje nacionalizam, a Dana da je stavljanje znaka jednakosti izmedju četnika i partizana pomračenje uma. Njeno slobodoumno srce cepalo se pred prizorima rušenja svih simbola i spomenika narodnooslobodilačkog rata.
O Daninim podvizima i slobodarskom duhu , koji je ponela iz rodne Bioske kod Užica, pričali smo nedavno i sa Zdenkom Duplančićem, penzionisanim pukovnikom JNA i junakom naše priče „Heroj manji od puške”. On nam je rekao da je ona herojski put započela u Užičkom partizanskom odredu. Kasnije je bila bolničarka u Prvoj proleterskoj brigadi. U Drugu proletersku stigla je 1942. godine. Tu je vojnikovala sa Desom Koštan Olbinom, prvoborcem i životnom saputnicom Daneta Olbine, prvim posleratnim gradonačelnikom Sarajeva.
Danu Milosavljević pamtimo i kao predsednicu Skupštine Srbije. Bila je to u vreme dok još Srbija nije pošla krivim putem. Da zajedno sa pomagačima u nekim drugim republikama rasturi Jugoslaviju. Bliže sam je upoznao prilikom zajedničkog boravka u Njujorku. Zbližili smo se još u avionu. Odseli smo u istom hotelu. A ja nespretan kao svaki Balkanac u tuđem svetu zatvorio sam vrata sobe za sobom. Ne znajući da se automatski zaključavaju. Njujork sam, inače, zapamtio po beskrajnom danonoćnom zavijanju policijskih sirena. Po vestima da je tu i tu nađen obezglavljeni leš u kanti za smeće. I tako zarobljen u hodniku samo u majici i gaćama čekao sam da se neko pojavi i spase me. Oskudno obučen nisam smeo u lift ili stepenicama na recepciju. Kad sam već počeo da drhtim od hladnoće, bio je početak marta, u hodniku se pojavila Dana Milosavljević. Zavapio sam „Dano pomagaj!” Kad me videla onako šćućurenog pala je u fotelju u hodniku i počela da se trese – od smeha. Kupio sam joj veliku čokoladu da me ne oda. „Izdala” me. Na radost i veselje svih u avionu, u povratku.
Dana Milosavljević nije izdala svoje mladalačke ideale. O slobodi, pravdi, jednakosti. O Jugoslaviji kao zemlji svih naroda i narodnosti. Danas neki drugi pišu njenu istoriju. Cepaju stranice ispisane istinom. Uče decu da skrnave partizanske spomenike. Bila je to tuga pregolema Dane Milosavljević. Nije dočekala da vidi vraćanje spomenika Titu u njenom Užicu i da proslavi jubilej Druge proleterske. Heroja i proletera više nema. U Srbiji se sprema preimenovanje grada Zrenjanina u Petrovgrad. Umesto po narodnom heroju Žarku Zrenjaninu, nacionalisti spremaju nove table sa imenom Petra Karađorđevića. Prljavi revizionistički marš kruži ovom zemljom.
