Lica:
Aleksandar Aleksijević – otac
Olga – majka
Stanislav – sin
Jelena – kći
Da li je u pitanju sudbina ili sticaj okolnosti, ko bi to mogao da zna, uglavnom bogatoj porodici Aleksijević se za nekoliko godina desio niz događaja koji su je lišili muških članova, osiromašili, razorili dugogodišnji srećan i udoban život.
Aleksandar
„Ne, ne mogu da ti dam jeftinije. Trgovački princip je jednostavan. Kupiti jeftinije, prodati što skuplje. Ako na ovome ne zaradim barem jednu krunu, to bi bio prvi korak ka propasti. Tri generacije Aleksijevića su držeći se ovog principa zarađivale i sticale bogatstvo.”
„Ali Aleksandre, dobro me znaš, pa mi smo kao braća…”
„Jeste, mi smo kao braća u kafani i kupleraju, ali nam kese nisu sestre.”
„Taj medaljon je porodična relikvija. Vlasništvo moje žene, treba da ga nasledi naša ćerka. Evo, na kolenima te molim. Trenutno nemam para. Sinoć sam izgubio 10.000 na kartama.”
„A nije bila porodična relikvija kad si ga poklonio frau Elzi? I to kome i gde, prostituki u bordelju. Tad nisi mislio na ženu i ćerku?”
„Da, da, da! Sad mi držiš pridike. A ti si još gori. Koliko si ti novca dao na kurve? Tad sam izgubio glavu za Elzom, zaljubio se poludeo. Dao bih joj sve. Ali da bude samo moja… Znaš i sam da medaljon ne vredi više od pedeset, a ti mi tražiš sto. Evo, daću ti za njega ono venecijansko ogledalo koje ti je zapalo za oko. Platio sam ga sto pedeset.”
„U redu. Prihvatam.”
I tako iz Pešte ogledalo stigne u Zemun u kuću Aleksijevića.
Igrom slučaja posle tri meseca Aleksandar svoj život završi u krevetu fatalne Elze od koje je uzgred budi rečeno kupio pominjani medaljon za trideset kruna.
Stanislav
Stanislav, Stanko Aleksijević se očigledno nije pridržavao porodičnog principa kupi jeftino, prodaj što skuplje. Kad je mlad i neiskusan preuzeo poslove pokojnog oca, otpustio je najbližeg očevog saradnika, videći u njemu opasnog konkurenta, a potom je načinio još nekoliko pogrešnih poslovnih poteza i kola su krenula nizbrdo. Firma je bila pred bankrotstvom. Možda to ne bi bilo toliko tragično, jer bilo je još nekretnina i dragocenosti, da nije počeo taj prokleti rat. Sva nastojanja da izbegne mobilizaciju izjalovila su se. Ni urgencije moćnih očevih prijatelja, niti veliki novac kojim je pokušao da podmiti vojne vlasti, nisu pomogli. Onda se ponadao da će uspeti da se ubaci u generalštab, ali je tek intervencijom feldmaršala Borojevića uspeo da dobije mesto posilnog jednog visokog oficira. Izbegao je prve borbene linije, ali uvek bio u neposrednoj blizini ratnih dejstava. Glancao je čizme, laštio sablju svog pretpostavljenog, sve dok jednog dana 1916. na Soči, nekoliko kilometara iza fronta jedna zalutala artiljerijska granata nije pogodila šator u kome je bio Stanko. Poginuli su Stanko i konj Stankovog pretpostavljenog.
Olga
„Oh, kakvo divno ogledalo”, usklikne lepa gospođa Aleksijević kad su iz drvenog sanduka momci njenog muža izvadili hartijom i slamom obavijeno ogromno ogledalo. Drven ram ukrašen duborezom, bio je baš raskošan. Potrči, zagrli muža i strasno ga poljubi. On se zadovoljno nasmejao zavlačeći ruku pod svilenu kućnu haljinu.
„Skinite ovu sliku. Tu ćete ga okačiti”, pokaza rukom na zid, užagrelih očiju. Ni slutila nije koliku će nesreću doneti ovaj lep komad nameštaja.
A nesreća je koračala brzo, ogromnim koracima.
Najpouzdaniji Aleksandrov saradnik, Svetozar, budući zet kako su svi očekivali, po dolasku iz Pešte, pognute glave i smušeno je saopštio tužnu vest. U policijskom izveštaju koji zajedno sa kovčegom stigao u Zemun, piše da je uram Aleksijević preminuo od srčanog udara u hotelskoj sobi. Frau Elzi nije bilo teško da svojim argumentima ubedi policijskog službenika da sastavi takav izveštaj.
Nije prošlo ni dva meseca, posle žestoke svađe, Stanko je otpustio Svetozara koji se protivio njegovim poslovnim potezima.
Bogatstvo se krunilo neverovatnom brzinom. Prve bore su se pojavile na zabrinutom čelu lepe gospođe. Posle nepune dve godine usledi rat i neuspeli pokušaji da sina spase fronta. I najzad, službeni telegram sa vešću o sinovljevoj pogibiji. To ju je slomilo.
Ratu se nije nazirao kraj. Civilna vlast je za potrebe fronta i dalje konfiskovala sve što je smatrala za potrebno. Tako su još na početku rata skoro ispraznili šupe i štale osiromašenih Aleksijevića. Olga je bez reči primila rešenje o plenidbi zadnjeg para konja i karuca koje je u leto 1917. doneo opštinski pozivar, Vićentije. Kršila je prste pročitavši rešenje, ali se nije bunila ni kad su oterali fijaker i konje. Nije prošlo ni nedelju dana, kad evo ponovo Vićentija.
„Naredio beležnik da nosimo ogledalo”, pomalo stidljivo će Vićentije.
„Ne dam ogledalo”, prvo pocrvene, a onda pocrni umorno Olgino lice. „Gde je rešenje?”
„Rek’o beležnik”, još nesigurnije će pozivar. Znao je, da je beležnik inače poznati ženskaroš, hteo da na svoju ruku zapleni ogledalo koje je zapazio pri posetama kući Aleksijevića. Posete su učestale posle smrti Aleksandra. Bacio je bludnik oko na udovicu, a i ćerka mu se sviđala. Malo se snebivao u prisustvu Stanka ili Svetozara, ali kad žene ostadoše same, mislio je vrata su mu otvorena. Svaki njegov pokušaj je nailazio na nedvosmisleno odbijanje. Nije on kuče od juče. Imao je izgrađen osećaj za to kad ne postoji šansa da kod neke žene uspe i odmah bi bez ljutnje odustajao. Pa ima toliko žena… Neuspeh ga nije mnogo zaboleo, ali osetio je potrebu da Olgi i Jeleni napakosti bar nekom sitnicom i izbor je pao na ogledalo. Biće to odličan poklon za najnoviju ljubavnicu, mladu šnajderku čiji je muž bio na frontu. Vićentije znajući da će beležnik da se ražesti ako ne izvrši povereni zadatak posegne za ogledalom.
„Ostavi ogledalo!”, vrisnu Olga i zgrabi ga za ruku.
„Šta ti je ženo?!? Naređenje je, naređenje.” Istrgao je ruku i dok su se on i žandarm koji je došao s njim, petljali u pokušaju da otkače ogledalo sa zida, iz spavaće sobe se pojavi Olga sa ogromnim muževljevim revolverom. Sve nedaće koje su je pratile zadnjih godina, skupiše se u ovaj jedan trenutak i razleže se pucanj.
Jelena
Bila je lepa na majku i već sa šesnaest godina se smatrala Svetozarevom verenicom. Uživala je u mladosti i bogatstvu. Očevu smrt je primila s bolom ali dostojanstveno, ali svađa između nesuđenog muža i brata ju je jako pogodila. Bratovljeva smrt, takođe. Iako se zarekla da neće da mu oprosti što joj je onemogućio brak sa Svetozarom, gorko je plakala i dugo nosila senku tuge posle Stankove pogibije. Ali nije to bio kraj njenim nevoljama. Posle ubistva, majku je videla samo jednom. Na suđenju. Ostala je siromašna i sama. Ali život ume da bude koliko surov, toliko i milostiv. Stajala je sa buketom cveća u ruci u špaliru razdraganih stanovnika Zemuna kad je kolona srpske vojske prešla Savu i promarširala glavnom ulicom. U koloni na belom konju bio je i mladi srpski oficir koji zapazio lepojku sa cvećem u rukama.
Evo ih sada u Kragujevcu. Jelena, njen muž sada kapetan u kragujevačkom garnizonu i Olga Aleksijević. Mladi kralj Aleksandar I, osloboditelj, bio je milostiv, posebno u slučaju Olge Aleksijević i potpisao ukaz o smanjenu kazne. Jedino što su ove dve žene donele iz prethodnog života to je ogromno zidno ogledalo koje je iz Venecije preko Pešte i Zemuna stiglo u Kragujevac.
Da život je čudo. Toliko smrti samo u jednoj priči. Možda je naslov priče mogao da bude drugačiji. Priča je mogla da nosi naslov „Vićentije”, jer smrt je podjednako grozna za svakog, ali Vićentije je čini mi se najgore prošao.
Crepaja, 17. septembar 2021. g.
