„Oh, kakva lepota”, rekao je sebi u bradu i udahnuo duboko svež prolećni vazduh, „da mi je foto-aparat da snimim ovo”.
Valovite zatravljene peščane dine prošarane žbunjem smenjivali su brežuljci prekriveni šumom. Ta bagremova šuma, ponegde presečena grupama četinara, pružala se u nedogled, a peščara je delovala kao zeleno uzburkano more. Nigde zgrade, nigde dimnjaka. Samo zelenilo poklopljeno nebom, čistim i prozirnim, s ponekim oblačkom. I tišina. Mir. Ali ne tišina mukla, sterilna i prazna, već tišina koja peva umirujuću uspavanku oglašavanjem vetra u krošnjama i cvrkutom ptica tamo iz dubine šume. Kad bi ovakva tišina mogla da se naslika, bio bi to svakako akvarel, proziran i maglovit, kao nebo što je, kao mir nadeven tišinom svuda okolo.
„Hajde, šta bleneš”, doviknula je žena iz auta, „deca su gladna”.
„Uživam”, kratko je odgovorio i krenuo prema kolima.
„I zakopčaj šlic… O bože, čudnog li čoveka. Deca će da ti se smeju”.
„Ups! Pardon”, zbunio se petljajući oko rajsferšlusa.
„Ovde bih voleo da živim”, obratio se ženi kad je pokrenuo auto, „bez struje, bez komfora. Bio bi mi dovoljan ovaj vazduh i mir”.
„Hajde ne lupetaj. Bez struje? Bez zamrzivača, električnog šporeta, bojlera, bez sijalica?”.
„Vetrenjača i eto ti svetla, solarni paneli i eto ti tople vode, drva kolko hoćeš svuda okolo, i eto ti grejanja zimi. Ukopan podrum za čuvanje povrća… samo se treba organizovati, ali i odreći se nekih nepotrebnih stvari”.
„Ti bi mogao tako da živiš, ali ja ne. I prekini da sanjariš. Bolje razmišljaj kako ćemo da zamenimo ovu krntiju od auta”.
„Dobro nas služi, šta mu fali. Ispravan, pouzdan, očuvan”.
„Šta mu fali? Sreda i krajevi, kako se ono kaže. Fali mu što je prešao osamdeset hiljada, fali mu što je star deset godina, nema klimu, zaboli me ruka od okretanja dok spustim prozor, tandrče, dimi…”
„Znaš dobro kakva nam je finansijska situacija, zasad od toga nema ništa”.
„Zaradi. Snađi se. Kako ostali… Opljačkaj banku”, promrmlja žena na kraju.
„Pazi tata!”, uzvikne stariji sin sa zadnjeg sedišta.
Skinuo je nogu s gasa i prikočio. Put je celom širinom bio zaprečen čoporom ovaca.
„Haj! Haj!”, vikao je čobanin, zamahivao štapom i zvižducima davao komande psima. Ovce su se tiskale naskačući jedna na drugu, a onda gonjen lavežom pulina, prvo ovan predvodnik sa klepetušom oko vrata, a za njim i ostatak stada siđe sa asfalta na zatravljenu bankinu i oslobodi prolaz. Pastir se takođe pomeri u stranu i sa dva prsta koja je prislonio na slepoočnicu, kao da salutira, pozdravi prolazeći automobil.
„Budala i divljak. Da li se taj ikad okupa?”, oglasi se žena.
Čovek je ćutao i vozio dalje. Sa radija se čuo neki bluz. Šumu i brežuljke je zamenila ravnica i zelena polja mlade pšenice, tek izniklog kukuruza i suncokreta. Prvi sumrak je počeo da se spušta. Daleko napred nazirala su se trepćuća svetla grada.
* * *
„Zar samo jednu kombinaciju, komšija?”, nasmešila se devojka na kiosku.
„Uzdam se u sreću”.
* * *
„Dobili smo sedmicu na lotou”, nehajno je rekao ženi za ručkom.
„Molim?…Šta trabunjaš. Kakvu sedmicu?”.
„Uplatio sam tiket i imamo sedmicu”.
„Zezaš me? Ma je li moguće”, uskliknula je „koliki je dobitak?”.
„Nemam pojma. Izveštaj kaže da je sa sedam brojeva pronađen samo jedan listić”.
* * *
„Idite vi, ja moram da nadzirem izgradnju. Lepo se provedite”.
Žena je slegla ramenima.
Nicala je ekološka kuća u peščari. Zapravo nije nicala, utapala se u blagu padinu brežuljka. Ukopana leđima, zastakljenim licem okrenuta prema jugu, sakupljala je svetlost i toplotu tokom dana. Na vrhu brežuljka, tik iznad kuće, uzdizala su se dva tornja sa elisama. Jedna je vetrenjača pokretala pumpu koja crpi vodu, hladnu i bistru, iz stotinak metara dubokog bunara, druga je bila pogon za generator koji strujom napaja akumulatore.
„Gazda, vi pravite ovde raj na zemlji. Ovo jezerce, pa šuma okolo…”, rekao je jedan od inženjera koji su nadgledali montažu solarnih panela, rukom pokazavši kuću, ekonomske zgrade i dvorište, „čitav zoološki vrt je tu, ili možda nojeva barka sudeći prema zastupljenim životinjama. Ovce, koze, guske, patke, koke…”
„Ha, ha”, nasmejao se čovek, „ostvario sam davnašnji san. Živeću u prirodi, u saglasju sa okolinom, u miru, na svežem vazduhu”.
* * *
„Ovde je predivno”, pisalo je na razglednici koja je stigla iz Palma de Majorke, „momci se kupaju, a ja pod suncobranom pijuckam rashlađen koktel i uživam. Idem u šoping svake večeri. Kupila sam cipele od zmijske kože (samo da vidiš kakve su) i odgovarajuću tašnu. Ljubimo te. P. S. Javili su mi iz salona automobila da audi mogu da preuzmem čim se vratim s odmora”.
* * *
Trgao se. Skoro da se uplašio kad je zazvonio mobilni. Odvikao se od zvuka telefona. Od kako se uselio nedeljama ga niko nije zvao.
„Alo ćale, slušaj, keva slupala audi”, začuo je sinovljev glas. Nastala je kratka pauza.
„Jel mama dobro?”.
„Ma dobro je, nije ni ogrebana, ali je auto urnisan. Rekla je da dođeš. Istekla je registracija na starom golfu, pa moraš ti to da središ. Nemoj da zaboraviš ličnu kartu”.
„Dobro. Dolazim ujutro. Prvi autobus imam u šest. Zdravo sine, vidimo se sutra”.
„Ćao ćale. Kako si ti?”.
„Ne brini dobro sam, zapravo odlično”.
Izašao je na trem. Psi su kevtali i skakli oko njega. Desno, zaklonjeno nastrešnicom trema, sunce se ogromno i krvavo, približilo horizontu. Opalo lišće koje je vetar nanosio nagoveštavalo je skori početak zime. Duboko je udahnuo i pogledao oko sebe.
„Oh, kakva lepota”, rekao je glasno, kao da se nekom obraća.
