Selo Crepaja – Opština Crepajska – Srez Kovačički, pisalo je na tablama na ulazu u selo sve do 31. marta 1965. godine kada je donet Ustavni zakon o ukidanju srezova u AP Vojvodini, a malo kasnije i u celoj Srbiji, a sve u skladu sa rešenjima nagoveštenim u Ustavu iz 1963. Tada su ukinute i seoske opštine. Nisam pravnik pa ne mogu tumačiti tu stranu slučaja političkih promena tih godina, ali posle toga ništa više nije bilo isto na našoj velikoj livadi.
Stariji su pričali o oduzimanju crepajačkog i ostalih ritova negde oko Padinske skele, a malo bolje upućeni o ukidanju nekih ekonomskih prava i sloboda koje su sela do tada uživala. Neke izbegličke porodice iz perioda posle Prvog svetskog rata dobile su posede u tim ritovima, a isti su im u toj situaciji prekomponovanja ustavne materije oduzeti. Nešto kasnije, na fakultetima su nas učili o privrednim reformama iz tog vremena kada su nastala poljoprivredna preduzeća i kombinati i poneki PKB.
Znao sam za ovu staru kategorizaciju sela, stariji i danas govore „idem u opštinu” misleći na Mesnu zajednicu, a znao sam i za ovu tablu koja je nekim čudom preživela sve političke oluje šezdesetih i sedamdesetih. Jednog lepog prolećnog dana ranih osamdesetih blažena dokolica uputila me je sa foto-aparatom u ruci na tu stranu sela prema železničkoj stanici, a ove devojčice idealno su se „namestile” za jednu finu, simboličnu fotografiju.
Kuća na kojoj se tabla nalazila bila je prva na ulazu u „Šugavi sokak” od železničke pruge, ne postoji više. Nekada je bila važna zbog kafane koja se u njoj nalazila i koju niko više ne pamti. Niko ne pamti da je preko puta, na utrini nuz samu prugu bio pravi fudbalski teren na kome su se, ne tako davno, od 1945. do 1978-9. odigravale prvenstvene utakmice. Stotine ljudi bi prolazile tuda svakodnevno žureći na voz, a nedeljom još i više zbog utakmice crepajačke FK „Vojvodine”. A ko ne veruje u ovu priču neka ode u Banat blues café (nije reklama), jer tamo kao trofej iz jedne noćne diverzantske akcije stoji ova tabla sa slike.
Nekad mora tako. Uzmeš da neko ne ukrade, jer jedino tako može da se sačuva.
