Kao što rekoh, iz ovih krajeva se uvek odlazilo. Nekada davno, početkom prošlog veka se i moj pradeda Đokan, idući trbuhom za kruhom, u Dubrovniku ukrcao na parobrod i otplovio u obećanu zemlju. Radio je u rudnicima zlata u Montani, kada je zapucalo u starom kraju. Počeli su balkanski ratovi, a nikada, nijedna vojna nije mogla da prođe bez nekog iz bratstva Aleksića. Pa ratnici i junaci su mu bili i otac i đed i prađed. Nošen patriotskim zanosom, vratio se prepunom dobrovoljačkom lađom koju je platio Pupin, a potom je, zajedno sa još 4.000 Crnogoraca i Srba, u ljutom boju, pao pod Skadrom. Pao je i Skadar, ali je odlukom velikih sila, odmah predat novoj državi Albaniji. A kosti mog uludo poginulog pradede, položene su u zajedničku grobnicu na Tarabošu, obližnjem brdu na kome su se vodile najkrvavije bitke sa Turcima.
Na žalost ili na sreću, u armiji mladih koji su odlučili da potraže bolji život na nekom drugom mestu, našla se i moja Sanja. Tačno jedan vek posle svog čukundede, ovog puta avionom, i ona je otišla u obećanu zemlju. Uvek kada se opraštam od nje i unučica, verovatno tešeći se, iskusno se prisetim one već izlizane floskule koje se grčevito drže svi roditelji čija su deca otišla napolje. „Bolje je da je tamo u daljini želim, nego da je ovde u Srbiji, žalim.” I ma koliko bila provaljena, ima u njoj i dalje neke bolne istine. Pa ja to najbolje vidim po svojim ćerama. Sanja je završila Pravni fakultet u Beogradu i advokatske studije u Kanadi, a zatim je uspela da se, bez ikakve veze, „plave koverte”, mame, tate i partijske knjižice, izbori za advokatsku službu u državnoj upravi, što se tamo smatra izuzetnom privilegijom. Vanja je završila Pravni fakultet u Beogradu, položila pravosudni ispit i od tada se već godinama, bez partijske knjižice, potuca od nemilog advokata, do nedragog notara, volontirajući i radeći za neku bedastoću od plate. Znajući za to, neki prijatelji nas najiskrenije pitaju, zašto i ona ne ode kod sestre, nesvesno rizikujući da ih moja žena, koja je jako osetljiva po tom pitanju, najstrašnije napuši. Nekako se uzdržava, a po odlasku gostiju, samo procedi kroz zube: „Neka njima odu oba deteta u inostranstvo, a ne meni.” Majka ko majka, teško se miri sa tim stvarima. Kažem joj da pogleda gde su sve otišli momci i devojke iz kraja, Sanjine i Vanjine drugarice i drugovi, deca naših prijatelja i rođaka. Sudeći samo po njima, ovo je već pravi egzodus.
Sina susjeda Babića iz prizemlja nismo stigli ni upoznat, a on se već, iskoristivši izbeglički status, iselil u Vankuver. Njegov otac, jedan fin i pedantan gospodin, koji je kao predsednik kućnog saveta, od našeg solitera napravio mesto pristojno za život, odlazio bi ponekad sinu i unucima u posjet. Po povratku, smarao nas je pričama o pokošenim travnjacima, negovanom zelenilu, cveću, umivenim ulicama i uređenoj državi. A kada je preminuo, sahrana je pomerana nekoliko puta, dok sin nije regulisao papire i avionsku kartu za povratak. Sanjina drugarica iz vrtića, osnovne i srednje škole Nataša je mislila, kada je upisivala Poljoprivredni fakultetet, da je to ozbiljna perspektiva u ovoj našoj plodnoj i žitorodnoj Vojvodini. Da nije tako, uverila se tek kada je diplomirala. Posle višegodišnjeg traženja posla i neuspelog izleta u Sloveniju, sada je je uhlebljenje našla na plodnoj i žitorodnoj Malti, gde u nekom kazinu radi kao krupije. A da život ume ponekad da napravi i poneku spletku, vidi se po Sanji i njenoj drugarici iz osnovne Dejani koja je, iskoristivši izbeglički status, sa porodicom otišla u Toronto. Sada su, igrom sudbine, tamo u daljini, posle mnogo godina, obnovile drugarstvo iz školske klupe koje će, opet igrom sudbine, morati ponovo da se prekine. Dejana se sa suprugom i troje dece seli u San Francisko, pošto su kao vrhinski IT stručnjaci, dobili posao u znamenitoj Silicijumskoj dolini. Vanjin drug iz gimnazije Ivan je, jureći za loptom, stigao čak do Amerike. Studirao je i igrao fudbal za neki od američkih univerziteta gde je upoznao devojku iz Ekvadora. Posle venčanja u Pančevu, odselili su u ovu daleku južnoameričku zemlju, u kojoj sada radi kao fudbalski trener. Vanjin drug iz Gimnazije, takođe Ivan, kao student je svake godine za vreme ferija, išao preko „Work and travela” da nešto zaradi, a potom i putuje Amerikom. Dok je upoznavao tamošnje gradove, prirodne lepote, običaje i kulturu, upoznao je i devojku iz Portorika, oženio je i sada živi u ovoj lepoj karipskoj državi. Moj ortak iz JNA Đoka koji je doktorirao biologiju, imao je oca čika Milana, koji je doktorirao farmaciju, a sada i sina Vojkana koji je doktorirao molekularnu biologiju. Posle doktorskih studija u Lidsu, Vojkan se preselio u Singapur, gde se oženio i dobio dvoje dece sa devojkom iz ove prelepe ostrvske države-grada. Njegova majka se dugo nadala da će možda da se vrati negde u Evropu, sve dok joj nedavno nije rekao da mu je tamo stvarno OK i da, ako bi negde i odlazio, to samo može da bude Amerika, jer se u toj zemlji, najviše ulaže u nauku. Marko, sin mog prijatelja i kolege Milana je odmah po završetku srednje, sa reketom krenuo u svet. Posle studija i igranja za univerzitet u Alabami, preko Balija, stigao je do Kine, gde sada ima elitnu tenisku akademiju, u kojoj rade treneri iz celog sveta, Srbije i Pančeva. Oženio se Kineskinjom i dobio dva preslatka sina Luku i Vuka. Kažem ja Milanu: „E isti su deda, ali ne ti, nego onaj drugi deda – Kinez.” Moj kum Mića ima sina Pecu koji već godinama brodi po dalekim morima i okeanima, radeći kao kuvar na kruzerima velikih pomorskih kompanija. Obišao je ceo svet, ali zna da neće moći tako zauvek, pa pomalo merka neku tihu luku u koju će da pristane i u njoj, zauvek ostane. Ali na Mićinu žalost, Srbija nema more, nema ni luke, a izgleda ni perspektive za sopstvenu mladost. Moja školska Sneža mi se letos, kroz suze, žalila kako joj je sin, inače IT inženjer, odselio čak u Beč. „Pa ti me zezaš”, kažem joj. „Ja kada čujem Beč, to je za mene, kao da je otišao u Beograd. Gde god možeš da stigneš kolima je OK. Okean je već problem.” Sin moje svastike Voja je odmah po završetka Škole za muzičke talente u Ćupriji, uspeo da upiše prestižnu berlinsku „Hanns Eisler” muzičku akademiju. Bez ikakve pomoći i stipendije matične zemlje koje su njegove kolege iz drugih država imale, studirao je radeći kao noćni portir, svirajući tezge i nastupajući profesionalno, kao student akademac, u poznatim filharmonijskim orkestrima. Posle golgote koju je prošao, sada kada je završio, ni ne pomišlja na povratak, već je upisao master studije i polako se priprema da polaže audiciju za prijem u orkestar svetski čuvene Berlinske filharmonije. Moj pajtos Sale je pre par godina zapalio za Australiju, često me zove iz Brizbejna… ali da više ne gušim, jer ovom spisku kraja nema.
A ne odlaze preko samo mladi. Eto nedavno sam, posle dugo vremena, sreo moju bivšu spremaljku, sa kojom sam nekada radio u mesnoj zajednici. „Pa gde si bre kevo, nisam te video 100 godina?”. „U Nemačku”. „Pa šta radiš tamo crna?”, upitah je. „Čuvam babetinu i keretinu, evo vidi”, reče, pružajući mi fotku na kojoj ona stoji u helankama, do nje stara gospođa sa trajnom ondulacijom i na kraju, ogromna crno bela doga, viša od obe. „Pa kako se snalaziš?”. „Super. Svi me zovu frau i umiredu kako pričam nemački.” Verujem, ja sam umirao dok si pričala srpski, pomislih.
Još odavno je stari pesnik pevao: „Ostajte ovdje!… Sunce tuđeg neba neće vas grijat, k’o što ovo grije”, ali to izgleda više niko ne čita, ili je možda i on izbačen iz školskih udžbenika. Ali zato je u čitanke, sasvim opravdano, ušao jedan drugi veliki pesnik, koji je o ovoj našoj deci „sa pločnika Toronta” i „putnicima za Sidnej” pevao: „Mogli su biti giganti, al’ sve su više migranti”.
