Gledam ja nas sa ove bezbedne daljine od nekih 30 godina i mislim – ne možeš mi ništa sada. Onda si mogla, kada je bilo lepo i najlepše mogla si da mi uradiš šta si htela. Bio sam nemoćan. Nisam bio u stanju da se oduprem tim iluzijama mladosti i dobro je što nisam. Šta bih sad? A evo, imam tu lepotu sećanja i želju da mi ostanu do poslednjeg dana, do poslednjeg minuta. Strahujem samo da ne naiđe onaj Alchajmer ili neki drugi Sklerotik koji bi svojom nemilosrdnom gumicom izbrisao sve što smo godinama brižljivo sakupljali i od toga gradili kuću uspomena.
Samo, lažem da mi ne možeš ništa. Tvoj pogled sa neke stare fotografije kida mi komad po komad srca, a znaš da se to ne može preživeti. Zašto me mučiš tim vedrim osmehom kada znam da on više ne postoji. Život je obrisao naše osmehe. Mi smo ih izbrisali, prestali smo da odlazimo na mesta gde nam je bilo lepo, gde je uvek bilo lepo i ta mesta su prestala da postoje. Gasila su se i bledela jedno po jedno. Došli su neki drugi kojima to nije značilo ništa. Njihov život sačinjen je od tuđih smrti. Rušili su i razvlačili naša sećanja da bi zaboravom prikrili svoja nedela. Grobari lepe prošlosti, ključari „Pandorine kutije”. Kada nestane neko mesto na kome nam je bilo lepo kao da je neko odlomio komad kamena sa spomenika naše majke. Naše majke u čijem smo se dvorištu bezbedno igrali i voleli uz sve iluzije o srećnoj i beskrajnoj budućnosti.
Voleli smo svoje iluzije, to bih ja njima rekao. Imali smo ih i bilo je lepo, a gde su vaše iluzije? Gde su vaši lepi snovi? Ne mogu se sanjati lepi snovi sa krvavim rukama na jastuku i kakav će to biti život ako se umesto snova na bioskopskom platnu života projektuju košmari? Gradili smo svoje snove kamen po kamen, oblak po oblak. Svaka cigla ima ime i prezime, a nebo je posuto kostima časnih predaka. Šta ćemo kad sve to srušite i zapišate? Znam!!! Gradićete tornjeve od vode i kuće od vetrova. Napravićete selfi i sve to proslaviti jednom grandioznom paradom, na ponos svih graditelja.
Reče mi jedan čovek, gledao sam vas tamo na tribinama, sedeli ste jedno uz drugo držeći se za ruke, nemo i pažljivo odgledavali svaki film. Lepa je bila ta letnja pozornica. Na platnu se vrte neke šarene slike, svuda okolo mladi i lepi ljudi gutaju filmske priče pametnim, radoznalim pogledima, a iznad nas zvezdano nebo. Pamtim jedno veče posle nekog sasvim prosečnog filma kada te je zagrlila i glasno rekla „Na ovakvom mestu i loš film je lepo gledati”. Bio sam iza vas i jasno čuo njene reči. Video sam te posle na nekom koncertu, doveo si onog svog Petra Pana da sluša rock’n’roll i uči život, lep život. Šta je loše a šta dobro, ne raspoznajem uvek, ali vrednosti možemo razvrstati na materijalne i sentimentalne, tako ja mislim. Materijalne nekad možemo obnoviti, nije li svojevremeno onaj nesretnik hteo da izgradi stariji i lepši Dubrovnik i on je znao šta vredi. Neke sentimentalne vrednosti krijemo i čuvamo u svom sećanju ali uspomene nestaju i kako ćemo ih onda preneti svojoj deci, a zaslužuju da im ostavimo bar ono lepo što smo doživeli. Tako će od nas naslediti ono što nas čini ljudima i sami biti bolji ljudi. Ali je za sve najbolje kada sačuvamo materijalne vrednosti, gradove, vredne objekte, institucije kulture, istorijske i verske znamenitosti. Tako će sebe napajati direktno sa izvora. Reče mi taj čovek pre neki dan.
Znam šta bi ona rekla kada bih joj ispričao da neko želi da sruši još jedno „naše” mesto. Pa naši životi su porušeni, šta mi tu možemo. Ne, ne bi to rekla, tako bi reagovao neko koga nije briga, neko ko ima svojih problema, neko kome je tako naređeno… mnogi bi tako reagovali, a najviše je onih koji bi ćutali. Ćutanje je skrivanje, bekstvo od odgovornosti, ćutanje je odraz straha, slabog karaktera, ljudskog nemara i pokvarenosti… nešto od toga. Ćutanje je zlato, kaže narod. Tako i živi.
Da je tu, ona bi rekla da treba tamo dovesti ceo grad, decu, njihove dedove koji su to gradili i roditelje koji su tada bili deca, rekla bi da bi volela da ih vidi tamo lepo obučene i nasmejane. Lepi i nasmejani čuvari naše budućnosti. A na bini Žule bi mogao da odigra svog jedinstvenog Švejka, Kicoši da odsviraju nešto veselo. Volela bi ona da te večeri pod zvezdanim nebom Letnje pozornice pogleda neku predstavu Miše Nikolića i posluša pančevačke džezere, Pozorište i džez, što da ne? Svašta bismo mogli da vidimo te večeri, filmski festival da napravimo pa neka to veče traje mesec dana. Podrazumeva se da bi onaj Crepajac sa svojom ekipom mogao da otpraši neki rock’n’roll ili bluz za kraj. Za naš kraj. Da održimo parastos nama.
Pa da pogasimo svetla.
Parastos – panihida (grč. παννυχίς, παράστασις)
Parastos je grčka reč i označava posredništvo, zastupništvo ili zauzimanje za nekog. Panihida je takođe grčka reč koja potiče od grčke reči „pas” (πας) – sav, čitav, „niks” (νυξ) – noć i „ado” – pevam. Zapravo označava svenoćnu službu ili pevam svu noć – svenoćno bdenje. Međutim u današnjem opštem smislu taj naziv podrazumeva molitvu za pokojne.
