Prsti su mu bili čvornovati, krivi od artritisa. Jednom rukom je držao štap na koji se u hodu oslanjao, a druga mu je nekonrolisano, jedva primetno podrhtavala. Silazio je iz garsonjere svaki dan. Okružen posetiocima parkića osećao se manje usmljen. Zelenilo okolo odudaralo je od sivila višespratnica, a saobraćajna buka se ovde manje čula. Zastao je pored klupe na kojoj se održavalo otvoreno prvenstvo parkića u šahu. Igralo se na ispadanje, pa su kibiceri zainteresovano pratili partiju, očekujući svoj red na mestu poraženog. Niko na njega nije obraćao pažnju. Promumlao je nešto u znak pozdrava, i krenuo dalje. Neka devojka je na dugačkom povocu šetala psa, a golubovi su čas uzletali, čas sletali, sklanjajući se od dece u trku. Seo je na susednu klupu. Na drugom kraju klupe ljubavni par je čavrljao neprestano se smejući. Onda su ustali i krenuli ne prekidajući razgovor. Momak je u hodu pljesnuo devojku po zadnjici, a kad je video da ih starac posmatra, zaverenički mu namigne smejući se. Starac je pomalo postiđen okrenuo glavu. Obuhvatio je pogledom parkić i dečije igralište u sredini, a onda se zagledao u krošnju starog kestena na drugom kraju. Zanet mislima, loptu je primetio tek kad se dokotrljala i zaustavila kod njegovih nogu. Dohvatio je slobodnom rukom i pružio dečaku koji je dotrčao za njom.
„Hvala”, zacvrkuta mališan gledajući u njegovu ruku koja se tresla.
„Tebi se ruka trese zato što si star”, nastavi, istovremeno postavljajući pitanje i dajući odgovor.
Starac klimne glavom umesto odgovora.
„Deda, a jel ti imaš mamu?”, posle kraće pauze upita dečak.
„Nemam. Umrla je.”
„Ja imam. Eno je tamo”, pokazivao je švrća prema klupi na ivici igrališta. „A ona mala mi je sestra. A jel imaš sestru? Lepo je imati sestru, imaš s kim da se igraš.”
„Imao sam i sestru i brata. Oni su takođe umrli.” Starac se zamisli, pomilova dečaka po glavi, i nastavi „Dobro kažeš sinko, baš smo se lepo igrali kad smo bili mali.”
„A i ti si bio mali kao ja? Moj tata kaže da su svi jednom bili mali… A što mi kažeš sinko, zar ti nemaš svog sina?”
„Imam. Ali nije tu. Živi u Kanadi.”
„Onda si ti jako usamljen.”
„Nisam, eto imam tebe. Mogu s tobom da razgovaram.”
„E, a ja sad nemam vremena, moram da se igram. Hajde zdravo.” Dečak potrča noseći pod miškom loptu, a onda kao da se nečega priseti, zaustavi se i doviknu: „Dođi sutra. Biću tu. Možemo opet da pričamo.”
Crepaja, 19. septembar 2016. g.
