– Vi Jugoslavci niste normalni. Onakvu zemlju da uništite. I šta sad imate? Plemenski rat, otimate jedni od drugih… a kako je ono sve bilo lepo. Svi smo vam zavideli i hteli da budemo kao vi, a gle sad. Gde vam je tu patriotizam? Zar niste voleli svoju zemlju?
– A šta je vama patriotizam? Ni vaša zemlja više ne postoji. Dobro, bar niste ratovali i niste ovaj lepi grad rušili.
– A ne, to nikako. Niko ne bi bio toliko lud da ruši ovaj grad.
– E, u tome je razlika! Na primer, teniski meč. Vaša Martina Navratilova i naša Monika Seleš igraju turnir u Njujorku i vi ste u publici. Spiker najavljuje Martinu Navratilovu kao teniserku iz Čehoslovačke, a vi sa ponosom govorite Amerikancu do vas kako je to vaša zemljakinja, kako ste i vi iz te države. A onda kaže da je ona iz tamo nekog grada Praga. Vi sa još većim ponosom kažete Amerikancu kako znate Martinu iz škole, da živite u istoj ulici i viđate je u supermarketu. Amerikanac je oduševljen. Onda tek shvatate da je bliskost sa nekim iz ulice važnija i izaziva jača i iskrenija osećanja nego sa nekim ko živi u nekom drugom gradu pa makar bio i u istoj državi. To je taj pravi patriotizam, lokalpatriotizam. Države nastaju i nestaju, ali vaš grad živi i živeće na istom mestu još ko zna koliko godina. Taj patriotizam je mnogo iskreniji i pošteniji nego onaj državni.
Popili smo piće, otpratili gospođu Pariškom ulicom do Staromjestkih namjesti i tu se rastali. Na Prag je padala kiša, a na Balkan bombe.
Mnogo godina kasnije, vraćam se u mislima u tu noć dok pratim vesti o uspesima lokalnih „samouprava” u otvaranju radnih mesta, dovođenju investitora i poklanjanju zemljišta istima, nelegalnim objektima, nelogičnim i lošim urbanističkim rešenjima… i tako svaki dan. O uništavanju starog da bi se napravilo još starije i lepše. Kako da to nazovemo? Da li je to patriotizam? Nadam se da je jasno o čemu ja tu mrsim, ili bar većini, nadam se dobronamernoj većini. Gradovi i sela, putevi i pruge, reke i bazeni, sportski tereni i hale, škole i bolnice, sve je to tema kada se priča i piše o našim životima. Kakav nam je život, kakav uopšte može da bude?
Kakav život može da bude nekome ko je tek kupio stan na Strelištu ili kuću na kraju ulica Cara Dušana, Cara (kneza) Lazara ili Maksima Gorkog pa onda čuje vest o nelegalnom skladištenju opasnih materija u prostoru nekadašnje Staklare. Ako još pogleda i video na Youtube kako je pre nekoliko godina prošao onaj grad u Kini kada se ta ista materija upalila i eksplodirala… Neće vrediti argumentovana opravdanja i javne rasprave. Dovoljna će biti i pomisao da bi neko mogao tu negde, bilo gde u susednoj ulici ili komšijskoj kući, ostavi – uskladišti bilo šta manje ili više opasno, a da to niko ne zna (ili bar niko iz komšiluka). Kakav je to život uz stalne strepnje i sumnje? Verujem da vlasnici skladištenog materijala i oni koji o svemu odlučuju žive u ovom gradu, možda u susednom. A da li oni misle da po njih i njihovu decu ne bi bilo posledica kada bi, daleko bilo, došlo do nekog incidenta?
Svedoci smo (pa i mi koji živimo nešto severnije) kako nerezonski locirani industrijski kapaciteti, reč je o „Južnoj zoni“, mogu imati štetan uticaj po život stanovnika grada i okoline. Slutim da se ogroman novac koji je ovde prihodovan, u vrlo maloj meri koristio da bi se sprečila emisija štetnih gasova, informisalo stanovništvo i po potrebi lečilo. O tome je mnogo rečeno ali vredi ponavljati… jer, verujem da menadžment u fabrikama „Južne zone“ i oni koji o svemu odlučuju, žive u ovom gradu, možda u susednom. A da li oni veruju da i po njih i njihovu decu ne bi bilo posledica kada bi, daleko bilo, došlo do nekog incidenta?
Pročitao sam negde pohvale o vodi koju piju Pančevci. Ja pijem neku drugu vodu pa sam u mogućnosti da uporedim. Voda u Pančevu je verovatno bakteriološki ispravna, jer nema te bakterije koja može preživeti toliku količinu hlora koga očigledno ima u pančevačkoj „česmovači” u pristojnim količinama i može se namirisati sa metar udaljenosti. Ako je ta količina hlora u granicama standarda, onda nešto nije u redu sa standardima. Ne bih rekao da je hlor korisna i hranljiva namirnica. Postoji istraživanje o kvalitetu vode u Vojvodini pa ne bi bilo loše kada bi bilo dostupnije građanima pa iz tog razloga prilažem link: Toksične slavine: arsen u vodi.
Verujem da odgovorni za kvalitet vode u gradu i okolini i oni koji o svemu odlučuju žive u ovom gradu. Da li oni veruju da piju ispravnu vodu i da jak miris hlora u toj vodi znači da je ta voda neškodljiva?
I tako dalje. Moglo bi još da se nabraja. O kulturi, o medijima i o trošenju novca i o mnogo čemu. I ne odnosi se ovo samo na Pančevo. Svuda imamo isti problem – odsustvo odgovornosti. Ne samo onih koji donose odluke već i onih malih koji se ne pitaju ništa, ali rade neki posao za platu kolika god bila, koju im obezbeđuju poreski obveznici.
Da se vratim na osnovnu temu – patriotizam. Zašto to i kakve veze ima patriotizam sa komunalijama? Već je rečeno u priči koja se zaista desila u Pragu u zimu 1993. Gospođa koju nismo poznavali i koja se slučajno našla za našim stolom, započela je tu priču čim je čula da smo „Jugoslavci”, kako su nas oni zvali kada su sa radošću dolazili na naše more na letovanje. Našu priču i tumačenje pojma „patriotizam” jako je dobro razumela zato što voli svoj grad. Njima ne pada na pamet da ruže grad divljom gradnjom, da pod nos sugrađanima grade smrdljive fabrike niti da seku drvo da bi pekli roštilj. Rečnici i enciklopedije kažu da je patriotizam ljubav prema domovini, otadžbini i sl. šta god to značilo. To je kod nas malo problematična ljubav, jer smo promenili nekoliko otadžbina a da nismo mrdnuli iz grada ili sela. Grad i selo smo zapustili, uprljali i očerupali. Patriotizam smo izgleda, kao i sve, prihvatili vrlo površno i vrlo politički, bez odgovornosti. Da li zato što nam skoro trećinu veka pune glavu tim nakaznim političkim budalaštinama ili nam je tako lakše. Pošaljemo decu u rat, ona donesu plen, mi to krckamo do novog rata i onda sve ponovo. Problem nastaje kada se shvati da to više nije tako, a prvi koji to shvate su deca i zato odlaze. Dosta im je tog nakaznog tumačenja stvarnosti dok se ta ista stvarnost pretvara u brlog bez perspektive.
To i takvo tumačenje patriotizma, davno je prevaziđeno. Voleti svoju zemlju i svoj narod danas znači urediti svoje dvorište, napraviti put da po njemu prolaze vozila i napraviti trotoar da po njemu idu pešaci da ne bi na putu ometali saobraćaj i da ne prljaju tek obuvene cipele pošto su opanke ostavili u nekom kutku svoje zavičejne istorije. Patriotizam je kada ih naučiš da čitaju i pišu i koriste alat zvani kompjuter i mobilni telefon. Patriotizam je kada ih naučiš da razmišljaju i rade za zajednicu, a ne samo za sebe. Ovo su samo ona opšta mesta koja, kada prevaziđemo postajemo pravi i odgovorni ljudi, a ne sebična stoka.
Zato patriotizam počinje od sopstvenog dvorišta, ulice i grada. Zato se zove lokalpatriotizam. Najiskrenija i najpoštenija forma patriotizma. Od toga sve počinje.
