Grmi, seva, pljušti i duva. Mi se stisnuli nuz pendžer pa gledimo dal’ će oluja da skrlja neko drvo, il’ će grom pre da strefi toranj od crkve il’ komin na opštinu. Oko pendžera malko duva zoto što je sve matoro i rasušeno pa ne dihtuje, a nije vidlo tišlera po’ veka. Baba, leđa nuz furunu pa furt ono njeno. Ne valja tako kad seva nuz pendžer da se stoji, te grom ga spalio, te priš ga izo… bešte dalje. Dal’ znate kad je onog i ovog potrefijo grom ondak pa ga zakopavali do grla u zemlju da izvuče tu struju i da taj oživi, pa ništa, bolje da su zvali popu odma’… pa sad vi stojte nuz pendžer.
Nije baš da se nismo bojali. Stali smo nuz ovaj drugi al’ nuz avzluk nismo smeli. Na onaj mali, lebrnji prozor ništa ne bi ni vidl’i sem komšijskog zida. Pa kad se malko smirilo, a mi otvorimo unutrašnja okna pa svi na avzluk. Gledimo levo pa desno nuz sokak, a ono nigde nikog i samo bare i blato. A baba nasta’lja, ima da mu kažem da odma ide kod onog tišlera da otkaže šalone pa da opravi kapke da nemožete da virite. I ovaj avzluk da zatvori, a šta će mi i taj lebrnji. Samo da duva i da pravi zimu.
Znali smo mi da baba ne može bez avzluka. Pa kako ondak da vidi dal’ će kod komšija da dođe popa naslavu i dal’ će Nepergaćevi da oprave daću kad zakolju onu debelu svinju. A i dal’ će onaj da opet noću uskače kroz pendžer kod one raspuštenice… važne su to stvari.
E sad, dal’ nam treba lebrnji prozor kad i na avzluk vidimo ko je na kapiju kad kera zalaje pa javi da neko ide?
