Godišnja skupština seoskog kluba. Sastavljeni stolovi u sali mesne zajednice. Izveštaj o radu, planovi… Birane reči predsednika kluba, upućene gostima propratio je aplauz. Kad me je pozvao, primio sam zahvalnicu, naklonio se i vratio na mesto. Iznad upravo iznetih činija sa gulašom vijorili su se pramenovi mirisne pare. Hleb, pire krompir, kupus salata, međusobni razgovor i zveckanje pribora za jelo, označili su početak nezvaničnog dela proslave. Preko puta mene, sedelo je nekoliko prvotimaca. Pili su pivo.
„Hvala vam, čika Dule, jeste možda u mladosti i vi igrali?”, obrati mi se jedan od njih.
„Ne, nisam. Pratio sam fudbal i sport uopšte, dok sam bio mlad strasno, navijački, sada, onako uzgred. Ali eto, drago mi je da mogu da pomognem. I nisam, kao što ste videli, jedini. Ima još ljudi koji su se angažovali i doprineli ovoj akciji svojim donacijama ili besplatnim radom. Uostalom, Voja, vaš sekretar mi je komšija, pa sam bio upućen u probleme koje klub ima. Vrata i prozor, koje sam zamenio PVC stolarijom, od prošle godine su stajali u šupi. Nadam se da ćete sad imati bolje uslove i da će obnovljena svlačionica da doprinese da se na kraju predstojeće sezone plasirate u viši rang”.
„Trudićemo se”, začulo se nekoliko glasova, ”živeli! A za koga navijate?”
„Misliš, Zvezda, Partizan, Vojvodina…? Zar je važan klub? Navijam za sve vas, za mladost, za sport. Za koga bih drugog”, izgovorio sam između zalogaja, već pomalo zagrejan rakijom i pomislih, ovo su prigodne reči u ovakvoj svečarskoj prilici.
Na drugom kraju sale, na velikom plazma televizoru, video se golman kako razočaran vadi loptu iz mreže i ispucava je u gledalište. U uglu ekrana pisalo je: live.
„Lep gol”, prokomentarisao sam i par puta lupio dlanom o dlan.
U krupnom planu, na ekranu, radovao se fudbaler u crveno-belom dresu.
„Pa vi, čika Dule, navijate za Hrvate!?!”, čudio se jedan od mladića.
„Kad igraju protiv nas, naravno da ne navijam za Hrvate”, pomalo se pravdajući, odgovorih, „večeras navijam za njih. Šta mogu kad su naši ispali. Hrvati igraju dobar fudbal. Zar nije bio lep gol? Majstorski”.
„Pa jeste vi Srbin, pravoslavac? Zaboravili ste Knin, izbeglice? Zaboravili ste da su nas ubijali?”
„Ali, ovo je fudbal, sport. To nema veze sa pravoslavljem, politikom ili ratom koji se završio pre trideset godina. Uostolom nisu svi Hrvati u ratu činili zločine i nisu svi Hrvati loši ljudi”.
„Ma, oni nas mrze, protiv nas su. Ne-vo-lim-ih”.
„Pominješ mržnju. Kažeš, oni nas mrze, a ti njih ne voliš”.
„Tako je”.
„Ali, sem mržnje, postoji i ljubav.
Ispričaću vam nešto što sam lično doživeo.
Nešto manje od dvadeset godina pre nego što je počeo rat u Hrvatskoj, otišao sam na letovanje. Na more. Bio sam tada vaših godina”.
Split. Leto 1973. godine. More je mirno, namreškano tek toliko da odsjaj svetiljki na površini vode čarobno leluja. Miris morske trave dopire sa rive, a iza nas se čuje muzika iz disko-kluba na otvorenom, koji se nalazio u atrijumu neke stare zgrade sagrađene od kamena u blizini Dioklecijanove palate. Do maločas smo đuskali i već pomalo umorni se izvukli ona od njenog, ja od mog društva. Polovina klupe na koju smo seli, bila je senkom palme zaklonjena od svetlosti ulične svetiljke. Nismo više morali da se dovikujemo zbog glasne muzike i zaklanjamo oči od treptavih svetala u disko-klubu.
„Zovem se Draženka, ako nisi u onoj buci razumeo. Iz Osijeka sam, a ti?”
„Moje ime je Dušan, iz Pančeva sam”, izgovorih malu laž, jer za Crepaju sigurno nije čula.
Tek sad sam sagledao boju njenih očiju i kose. Bila je lepa, mnogo lepa, ili se meni to učinilo zbog osmeha koji joj nije silazio sa lica i blizine njene, činilo mi se, goruće butine. Pili smo vino iz flaše.
„Hej, pa sigurno si, tamo kod tebe, slušala Dadu Topića i Josipa Bočeka dok su još svirali u Dinamitima?”
Počela je glasno da se smeje. Zablistali su joj zubi.
„Šezdesetdevete, kad su oni svirali, bila sam još mala”.
„Sad više nisi mala”, konstatovao sam, „koliko imaš godina?”
„Dovoljno da sa momkom iz Pančeva sedim na klupi ispred disko-kluba”.
Prebacio sam ruku preko njenog ramena.
„Polako Crepajac, gde si navalio”, dobaci mi u prolazu Goca iz Vršca, koju sam pre par dana upoznao na plaži u Stobreču i pripreti mi prstom. Ostali iz tog zajedničkog društva koji su Gocu i mene već videli kao par, zadirkivali su je i zajedno nastavili da hodaju osvrćući se ne bi li bolje osmotrili devojku pored mene.
„Šta im znači to Crepajac?”
„Ma, ništa. To mi je nadimak. Zapravo… slagao sam te. Malo. Nisam iz Pančeva već iz Crepaje, sela kod Pančeva”.
„Nema veze odakle si i nema veze ako si malo slagao. Sviđaš mi se”.
Ljubili smo se i uopšte mi nije bilo važno odakle je, milovao sam joj ustreptale grudi i nije mi smetalo što je Hrvatica. I kad mi je sela u krilo ne prestajući da me ljubi nije mi bilo važno što se zove Draženka i što je Hrvatica iz Osijeka, jer sam u njenim očima video sjaj, isti onakav kakav je ona mogla da vidi u mojim…
„A jesi je jebo, čika Dule?” prekinulo je moju priču pitanje sa druge strane stola.
Zatečen pitanjem, ostao sam bez reči.
„Hrvate treba jebati u svakoj prilici, na svakom mestu”, dovrši misao moj mladi sagovornik. Fudbaler, sportista.
