Zvali su me po imenu, zvali su me po prezimenu, kreirali deminutive od njih, ali ponekad se dese takve stvari, da stekneš nadimak na iznenađujuće čudan način. Tako sam jedne večeri dok sam u parku svirao gitaru, a pajtosi i ribe koje su se skupile cevčili vino iz litarske flaše, prvo jedne, pa onda druge i tako dalje dok se ne izgubi računica da li smo popili pet ili šest, a neki su govorili i sedam, saznao da se zovem Ponki. U vreme ispijanja te zadnje flaše klupi priđe dugokosi tip, potapša me po ramenu i reče:
„Ponki, dobro sviraš”, to je bilo sve što je izgovorio, jer se sledećeg trenutka dokopao flaše i u nekoliko gutljaja ispio ostatak crvene tekućine.
„Ne zovem se Ponki”, uzvratio sam, ali dugokosi je zafrljačio praznu flašu u mrak, okrenuo se i bez reči uputio u dubinu parka. Bilo je to u vreme kada su se nosile tankerice i vijetnamke, tako da se nepoznati u vetrovci ubrzo utopio u tamno zelenilo četinara, a samo je šuškanje trave i opalog lišća odavalo njegovo dalje kretanje.
„Hajde Ponki, odsviraj još nešto”, dobacila je jedna od podnapitih devojaka i počela se kikoće.
„Ponki! Ponki!”, skandirali su ostali i meni ostade za vjeki vjekov taj nadimak. I prihvatio sam ga. Čak sam u trenutku nadahnuća napisao pesmu posvećenu Džimiju Hendriksu „Ponki je video Džimija”. Džimi je uneo pravu malu revoluciju u sviranje električne gitare i bio sam fasciniran njegovom svirkom i tim novim zvukom, a sve to mi je, činilo mi se, otvorilo nove vidike. Otud i naslov pesme. Naziv pesme je aluzija na pripovetku Jovana Popovića „Pinki je video Tita” koja je bila u obaveznoj lektiri, a govori o uticaju susreta sa Titom na Pinkija i poruka iz pripovetke je upućena toj posleratnoj revolucionarnoj generaciji.
Sa Titom sam se susretao čim bih otvorio neki srednjoškolski udžbenik, sa Džimijem svakodnevno slušajući njegove ploče. Nasmejani crni mladić mi je oku više prijao od večito ozbiljnog sredovečnog Tita. „Po šumama i gorama…” mi je zvučalo stegnuto, vojnički, u tom ritmu marša u odnosu na raspevani zvuk Džimijeve gitare i te muzike koja nas je zapljusnula sa zapada. Osetio sam da me više privlači znak mira plasiran muzikom i hipi kulturom sa zapada od petokrake.
Vreme je prolazilo. U vetar su otišli apeli i vapaji mladog naraštaja sa one strane Atlantika, iz Londona, Pariza, Amsredama… Mir nije dobio šansu. Vijetnamski rat je okončan, ali su započeti neki drugi. Pao je Berlinski zid, ali mira opet nema. Zemlja u kojoj sam se rodio se raspala ili je razbijena, Hrvati nam više nisu braća već najgori neprijatelji, Ameri su nas bombardovali, neko je ubio premijera, najveći problem su nam migranti i pederi… Da li treba da se okrenemo blistavoj prošlosti u vreme cara Dušana? Možda, ali vremepolov još nije izmišljen. Za koga da se opredelim? Za Amere? Za Ruse? Za litije ili LGBT zastavu? Šta nas čeka u budućnosti? Nuklearni rat? Kataklizma? Mrak? Kažite Pinkiju, kažite Ponkiju. Ja sam zbunjen. Ne znam odgovor.
