Mama ustane rano. Pripremljeno testo lagano mesi pa razdvaja u manje komade. Svaki od njih ponovo mesi i onda razvlači po celoj površini velikog kuhinjskog stola. Fini, tanak sloj testa rastegljen preko ivica stola, napet je do pucanja. Seče pravilan pravougaoni oblik, posipa ga mlevenim orasima, suvim grožđem, seckanim smokvama i zaliva medom, a onda mota u rolnu i savija u spiralu. Tek izvađene iz rerne, jos vrele, preliva ih ponovo medom. Polako grickamo svoj „tal” zagledani u upaljenu sveću na stolu.
Vasilica više nema u našoj kući. Mama nije stigla da nekom prenese veštinu tegljenja testa kao što je nju naučila baba, a babu njena baba i tako redom. Pokušaj sa industrijskim korama za pite, gibanice i sl. delimično je uspeo, sastojci daju taj ukus, ali nešto ipak nedostaje. Ko nije doživeo ovakvu „Srpsku Novu godinu” teško da može razumeti ovaj dan.
Tako je bilo u Crepaji, a dr Dobrivoje Nikolić, protojerej u svojoj knjizi „Srbi u Banatu” (Novi Sad, 1941) kaže, imajući u vidu selo u kome je službovao (Dragutinovo, Karlovo):
„Nova godina. (Novo leto, Mali Božić, Vasilije Veliki) 1/14 januar – Na ovaj praznik se mese pogačice od mrsnog testa, koje se bodu sa tri trščane cevčice, vezane ujedno crvenim svilenim koncem. Ove cevi mogu da posluže više godina. Kada se pogačice ispeku, domaćica ih namaže medom i svakom članu porodice daje 1-3 pogačice koje se zovu Vasilice.” Autor uz ogradu navodi da su običaji po selima različiti, ali da se ne razlikuju puno u celom Banatu.
Odrasli smo u tradicionalnoj banatskoj porodici u kojoj su se poštovali i obeležavali verski praznici, ali ne fanatično i preko mere. Deda je govorio da sve treba raditi „kako Bog zapoveda”, a kako to treba učili smo od njega i ostalih ukućana i rođaka. Deda je dugo godina bio član Crkvenog odbora, pevao u horu, družio se i privatno sa sveštenicima koji bi obavezno dolazili kod njega za Svetog Jovana kada je slavio slavu. Niko nas nije prisiljavao da baš sve običaje poštujemo, da se svaki čas krstimo i moljakamo. Nisu nam govorili da po svaku cenu treba da budemo vernici. Učili su nas da treba poštovati ljude koji veruju, da treba poštovati dostojanstvo i svečanu atmosferu verskih obreda, autoritet i integritet sveštenika i vernika. Odatle je kasnije dolazilo „kućno vaspitanje”, tolerancija i moral svakog pojedica.
Deda je robijao u vreme „otkupa” za vreme i posle Drugog svetskog rata. Nije o tome pričao. Bar ne pred nama klincima. Čuvali su nas od tih teških tema. Iako je imao puno razloga za neki vid revolta protiv socijalizma ili nekog pojedinca iz vlasti, deda ga nikada nije izražavao. Jedino što smo shvatili iz njegovih retkih, šturih komentara je da „svaki krivac ima ime i prezime”. Do kraja života nije pominjao ta imena. Kao iskreni vernik, poštovao je verske praznike, ali je sve bilo vezano za crkvu i kuću. U to vreme, 15-20 godina posle rata, nije bilo izričitih zabrana verskih obreda, ali se nije palio badnjak na ulici i nije bilo javnih proslava. Izuzetak su bile vatre koje su se palile na Badnje veče i ponekad za „Srpsku Novu godinu” na ulici, obično na nekoj raskrsnici. Kao tinejdžeri obilazili bismo te vatre i družili se sa matorim momcima, što nam je imponovalo. Tu smo doživeli prva iskustva sa alkoholom, obično bi to bilo kuvano vino ili rakija. Bilo je godina kada bi nas posetila „službena lica” i ponekad rasterivala neprijavljeni javni skup, ali se ispostavilo da je to bilo nešto kao „lično razumevanje događaja od strane sl. lica” što se svodilo na ono naše – može da bude, al’ ne mora da znači. Negde su sprečavali, a na drugom mestu bi prećutali i zažmurili na tu vrstu javnog skupa.
Nije bilo javnog, organizovanog dočeka ove Nove godine, ali su stari govorili da su pre rata organizovali doček Pravoslavne nove godine u Svetosavskim domovima ako ih je bilo, a nije ih svako selo imalo. A nije bilo ni medija koji bi taj dan reklamirali kao važan verski praznik, kao jedinstven u hrišćanskom svetu i td. A u stvari, sve liči na onaj naš poznati inat. Eto baš mi se hoće da to slavim. Pa šta fali, malo se okupimo, popijemo, pojedemo, veselimo se… košta, al’ jednom se živi pa makar to bilo i svake godine. Ne fali ništa ni kada se organizuju koncerti i posebni program, pa ljudi hoće da zarade neke pare. Nema neke štete ni za privredu, jer ionako malo firmi radi, a i ovi nezaposleni bolje da budu na koncertu nego da smišljaju neke zavere i pljuju vlast. Da li je onaj Julije što je smislio taj kalendar sa greškom, rekao i ono mnogo lepo i pragmatično „Hleba i igara”.
I može Milutin Milanković da se prevrće u svom grobu koliko hoće dokazujući matematički da je u tom starom kalendaru prevelika greška da bi se koristio, jedna politička poruka stara 2000 godina jača je od svake matematike. Znamo mi za tu grešku, ali nam prija da malo teramo inat tom pokvarenom svetu što stalno hoće da bude baš po njihovom. Današnji klinci (čast izuzecima) ne znaju za Milankovića, ne mare mnogo ni za verske praznike ni za stari kalendar, ali vole novokomponovane bahanalije sa pevanjem i pucanjem. Šta fali?
PS: Pitao sam neke ljude za koje sam smatrao da su kompetentni, zašto se u Crepaji ovako pravi Vasilica, da li se još negde pravi tako i zašto se savija u spiralu? Nisu imali odgovor. Kod nas je izgleda tradicija nestalna kategorija, ali je zato neznanje postalo ozbilna tradicija.
