Danas sam se setio recepta mog dede, recepta o kome mi je pričao i koji mi je do detalja ostao u sećanju.
„Kokoška na ciganski način”, govorio mi je recept i dugačkom granom džarao vatru. Samo sam klimao glavom i šćućurio se osećajući sigurnost njegovog zagrljaja.
Nekoliko puta kasnije sam se setio recepta i poželeo da ga isprobam, ali sam to odlagao verovatno zbog lenjosti, no, evo danas sam prisiljen da ga isprobam. Gledao sam čas u kišu koja je padala sitna, prava jesenja, i natapala sve okolo i zemlju i neobrane kukuruze i šumu i vazduh, čas kokošku koja se nakostrešenog, vlažnog perja premeštala s noge na nogu i sama posmatrala kišu koja očigledno nije imala nameru da u dogledno vreme prestane da pada. Zajedno smo našli zaklon pod ovom nastrešnicom u dnu nečijeg imanja na ivici šume. Bežao sam. Bežao već tri nedelje. Potucao se, skrivao, gladovao… Rat je bio neizbežan, svi smo znali, ali ipak se nadali; valjda će preovladati razum.
„Beži! Sklanjaj se!”, zadihan, osvrćući se, rekao mi je komšija rizikujući da ga neko od njegovih primeti, „doći će noćas po tebe”, a onda je oprezno, držeći se slabašnih senki prvoga mraka zamakao za bagrenjak koji je delio naša imanja.
Danas sam na izmaku snaga.
„Predaću se, pa šta bude”, pomislio sam, „pa ljudi smo, nikakvo zlo nisam učinio, samo sam drugačije mislio od njih, zar zbog toga da me ubiju?”
A onda mi se jeza spusti niz kičmu. Setih se ljudi u uniformama sa puškama i bakljama, plamena koji liže zidove kuća i leleka žena… Strah se uselio u moj um. Strah od smrti. Zagospodario je mnome. Samo da preživim, bila je jedina misao. Životinja u meni je dominirala. Instinkti su provladali.
Pogled mi je bio prikovan za kokošku. Koraknuo sam sa ispruženim rukama. Odskočila je kakoćući. Bacio sam se i zgrabio je za nogu. Lupala je krilima, otimala se, kreštala. Slobodnom nogom me je do krvi ogrebala. Borba je bila neravnopravna. Zavrnuo sam joj šiju. Kosti su kvrcnule, krv se kapima probila kroz perje, a onda, kad sam odbacio glavu, tankim crvenim mlazom. Rukom sam iščupao iznutrice. Na mestu gde je sa nastrešnice curkala voda, oprao sam krvave ruke. Glina je bila gnjecava od kiše, umesio sam je kao najveštiji grnčar i oblepio neočupanu kokošku. Kiša je počela da jenjava. Opipao sam džepove. Šibica je još uvek tu, zadnju cigaretu sam davno popušio. Pogledao sam prema kući. Ništa se nije micalo. Kao da nema nikoga u njoj. Zapaliću vatru, pa šta bude, pomislio sam. Suvarci su planuli, cepanice se zažarile. Kokošku oblepljenu glinom zatrpao sam žeravicom. Toplina me je opustila, nekakva razdraganost obuzela, setio sam se dedinog zaštitničkog zagrljaja.
„Preživeću”, pomislio sam dok sam halapljivo grizao sočni batak. Vatra se zagasila. Okolo su bili razbacani komadi pečene gline iz kojih je virilo kokošije perje.
„A, tu si! Dolijao si, kurvo”, začuo sam glas i ispod brade osetio oštricu. Onaj drugi je držao pušku i cerio se.
