Kod glavne raskrsnice u Beloj Crkvi još stoji veliki pano, poziv turistima da posete, već prošli, Karneval cveća, tradicionalnu priredbu koja se održava krajem juna. Po manifestaciji u slavu cveća, staroj vek i po, ova varošica u južnom Banatu pročula se i u inostranstvu. Lepo je tih dana biti u Beloj Crkvi, gledati paradu mažoretkinja, cvetne povorke, slušati duvačke orkestre… Turistički bedeker poziva goste i na sedam čistih jezera. Bela Crkva je banatska Venecija čitamo sa prospekata.
Ali, postoji i „prljava” razglednica mesta. Nisam došao zbog toga, ali… „Iščekujući događaj” imao sam vremena da prošetam. Da odem do pijace. Naspram nje, skoro skeleti, dve građevine iz vremena Austro-Ugarske – kasarna i zgrada koja se oslanja na nju. O njima i njihovim stanarima objavljen je moj tekst na sajtu „Moja vest” pod naslovom „Crni život u Beloj Crkvi”. Slučaj je hteo da je otad prošlo tačno šest godina od ovog 14. septembra, kad sam se zatekao u gradu, da ispratim građanski protest „Svi smo mi Maja” (o čemu će biti reči drugom prilikom).
Za razliku od pančevačkog buvljaka, ovdašnji se širi od pijace prema centru grada, ka živopisnoj glavnoj ulici koja izgledom podseća na one u Parizu. Otprilike, na sredokraći tog vašarišta svega i svačega, preko puta pijace, ulaz u jednu od dve pomenute zgrade. Kapija kroz koju su svojevremeno marširali grenadiri Marije Terezije. Kasala laka konjica. Odavno je tu utihnula truba koja je caričine soldate pozivala na buđenje. Prazne su i oronule konjušnice. Stanovi za konjušare. Neki koji su se bavili i tom stranom istorije, snimali filmove i pisali romane o ljubavi carica i kraljica sa prostim svetom, kažu kako je Marija Terezija obožavala konjušare.
E sad tu, mestu svedočenja vojne moći austrougarske carevine, tu kroz te kapije, ulazite na sopstvenu odgovornost. Doduše, pisanog upozorenja nema. Ali vas znatiželja tera da ne poslušate čulo vida, i mirisa i da ne pobegnete trkom na ulicu. Sa zidova i poda vonja na fekalije i mokraću. Ko dobro ne otvori oči rizikuje da se nađe u pravoj kloaki. Pogled na tavanice izaziva jezu. Vise parčići šuta, komadi natrulih greda isčupanih iz konstrukcije koja je podupirala krov. Bože mili odasvud po podu upišane i usrane gaće. Gazite po bačenim madracima, ostacima dečjih kolica… smetlištu dostojnom nekog velikog đubrišta na otvorenom. Prema dvorištu zjape otvori na kojima su bili okačeni prozori. Puca pogled na dvorište. Ono što nije stalo u hodnike i spratove tih smrdljivih zgradurina baca se napolje. Stotine automobilskih guma, poderena posteljina, nešto što je odavno prošlo svoj upotrebni vek. Dvorištem bazaju gladni psi. Upozoravaju vas lavežom da niste poželjni.
Živi li tu neko? Da. Dok koračate, gušeći se od smrada pišaćke i govana iz prostorija koje su nekad imale vrata, a sad ćebad skriva intimu stanara, čuju se glasovi. Plač dece i razgovor starijih. Ovde žive belocrkvanski i beskućnici odasvud. Nema struje, nema vode. Na nekim vratima ogromni lokoti. „Vlasnici”, valjda, plašeći se lopova tako obezbeđuju svoj životni kutak. Za smrad okolo, za gomile smeća po hodnicima ne haju. Sve što je izvan prostora u kome spavaju, prde, i rade one smešne pokrete njih ne zanima. Pravo sa vrata prljave stvari bacaju van. Ovde ne važi zakon o stanovanju. Nema stambene zajednice. Ovde poneko sa strane dolazi da skonča svojom voljom.
Subota je. Podne. U bašti kafića udaljenom stotinak metara od kuće smrada i užasa, neki drugi ljudi ćaskaju i piju kapućino. Crno-beli život u Beloj Crkvi.
