Profesor Teka

U desnom gornjem uglu na tabli pisalo je I/9 i datum 6. IX 1969.

„Momci, vi ste čisto muško odeljenje i nadam se da ćemo dobro sarađivati. Ja sam vaš razredni starešina i zovem se Stanko Todorović. A sad izvadite svoje teke i pišite”, rekao je i pritom nas posmatrao oštrim, orlovskim, pogledom zeleno-plavih očiju, a onda se okrenuo prema tabli. Smijuljili smo se. Neko je osmeh skrivao šakom, a neko se otvoreno kliberio. I moji pubertetski brkovi su se razmakli dok sam se smejao. Razmenjivali smo začuđene poglede. Bilo nam je neobično što profesor koristi tu reč. Neko je prsnuo u smeh. On se okrenuo. Dve vertikalne bore između obrva, jedna malo kraća, davale su njegovom licu strog izraz. Onda se nasmejao. Bore između obrva su nestale, a sa njima i namršten izgled.

„Smejete se? Pa naravno, neobično vam je da umesto sveska kažem teka. Rođen sam u Bosni, školovao se u Rijeci, tamo se koristi taj naziv”.

Još nekoliko puta je nesmotreno ili namerno svesku nazvao teka i ostao mu je do kraja života nadimak Teka.

* * *

Dok sam čekao na pošti da platim račun za struju, red ispred šaltera je bio priličan, načekaću se, pomislio sam, stupim u razgovor sa komšijom da prekratimo vreme. Reč o ovom, reč o onom, razvezosmo priču i tek pred šalterom, sagovornik se setio:

„E, zaboravio sam da ti uručim pozdrav. Pozdravio te je tvoj profesor iz gimnazije, Stanko Todorović, dobro sam zapamtio. Čudan neki čovek, u vikendici drži svinje. Trgovali smo. Nosio sam mu kukuruz tamo u vikendicu par puta… I probao sam, kobasice i kulen koji je od svinja koje je gajio u vikendici napravio. Dobar kulen. Malo ljutne…”

* * *

„Traži te neki čovek”, doviknula mi je tašta. Ubacio sam cepanicu u peć i otišao do ulaznih vrata.

„Zdravo, Dušane!”, pozdravio me je Teka. Stajao je pred vratima ogrnut braon bundom, sa beretkom na glavi, malo nakrivljenom na jednu stranu i pušio.

„Dobar dan, profesore”, odgovorio sam prilično iznenađen, „uđite”, snađoh se brzo, „otkud Vi?”

„Otkud? … Pošao sam u Kovačicu, zapravo. Sedeo sam u autobusu na sedištu iza vozača, i kad sam spazio natpis Crepaja na ulazu u selo, setio sam se da ti ovde živiš, pa reko’ hajde da te posetim, Kovačica može i da pričeka”.

„Baš ste me iznenadili, jel može rakijica?”, upitao sam.

„Može, naravno”.

Osvrnuo se oko sebe. Prstima žutim od duvana izvadio je cigaretu. Setio sam se da je jedno vreme još dok sam išao u gimnaziju, pušio lulu.

„Spremam magistarski rad iz oblasti reciklaže”, pričao je pijuckajući rakiju, „pošao sam u Kovačicu u opštinu, potrebni su mi neki podaci, ali nije važno, otići ću drugi put… Dok sam se raspitivao gde stanuješ, saznao sam dosta o tebi. Voziš kamion, prevoznik si?”

„Da”, potvrdio sam, „tast mi se dugo bavi ovim poslom, pa mi je pomogao da kupim kamion i uključio u posao. Dobro mi je”.

„Cene te ljudi. Hvale”, u očima sam primetio bljesak zadovoljsva dok je to izgovarao, „volim kad čujem takve stvari o svojim bivšim učenicima. Budem ponosan na to. Pa i ja sam, majku mu, bar malo doprineo tome”, nasmejao se, „zar ne?”

* * *

Dan koji smo svake godine sa nestrpljenjem iščekivali. Sportski dan u Pesku. Uglavnom je organizovan s proleća kad ozelene livade i šumarci Deliblatske peščare. U rano pre podne kolona autobusa grabi ka Vladimirovcu. U autobusu je toplo. Svlačimo džempere i vezujemo ih oko struka. Pesma. Krišom, od ruke do ruke kruži flaša vina. Neko pije, neko ne, ali svi smo razdragani, veseli. Dobro raspoloženje traje. Gimnazijalci su preplavili Devojački bunar, razmileli se po okolini. Za sportski nastrojene tradicionalno se organizuje turnir u malom fudbalu. Među igračima je i poneki profesor. Vlada Rus i profesor Župac obavezno. Zacrveneli su u licu od napora, ali se ne predaju, driblaju, uklizavaju, trče. Župac hukće i briše proređenu kosu, Vlada Rus se bolje drži, mlađi je. Teren je okružen navijačima. Devojke su glasnije. Raša, Bobanče i Mića igraju u ekipi sastavljenoj od igrača iz više odeljenja. Ike i Maksa su se negde izgubili. Zlatko muva neku ribu, a Moconja se izležava pored aut-linije i kliberi. Krije cigaretu. Nas trojica, Pirke, sjajan košarkaš, ali nezainteresovan za fudbal, Paja Rajković i ja odlučismo da uzbuđenje potražimo na drugoj strani. U kafani. Dve naše drugarice igraju badminton, Izvijaju se, skaču. Pozivaju nas da im se pridružimo.

„Drugi put”, dovikujemo im.

Put vodi kroz šumu. Trudimo se da usput uhvatimo što više hladovine, baš je upržilo. Pesak na putu nam se migolji pod patikama. Usput osluškujem zvuk šume. Poj kosa se meša sa šumom koji proizvode krošnje pod nejakim udarima vetra.

„Veverica! Eno veverice”, uzvikne Paja.

„Jel’ ima još mnogo do kafane?”

„Tu je iza one krivine”.

Odahnuli smo, tu je. Onih nekoliko stepenika na ulazu smo u jednom koraku preskočili. U kafani, sam za stolom sedeo je Teka. Zastali smo.

„’Ajde ulazite, šta ste se ukipili”, ohrabrio nas je kad je primetio našu neodlučnost, „sedajte ovde. Ja častim prvu turu”.

„Pivo, pivo, pivo”, izgovorismo kao snebivajući se kad je došao konobar.

„Ogladneo sam”, govorio je dok je prstima skidao komadiće mesa sa štapića ražnjića. Onda je olizao prste, „znate, Bog nam je dao prste, ne samo da radimo, nego i da uživamo. Ja volim da se služim prstima, ali ne možeš uvek, nije pristojno”.

„Živeli, momci.”

Kucnuli smo se.

„A vi ne jurite devojke?”, iznenadio nas je pitanjem.

„Prvo da se malo rashladimo”, pravdao se u ime sve trojice Paja. Pirke je klimnuo glavom. Ja sam razmišljao o Zdenki Pilc. A ni tada, niti kasnije, nisam se usudio da joj priđem.

„Sad s proleća, kad se sva priroda budi, sad su devojke razuzdane, sad treba da krenete u akciju. Već ste odrasli. Nisam mnogo stariji od vas, ali osam godina razlike mi daje pravo da vam podelim poneki savet”.

Onda je zažmirio, „Od tebe Pavle sam stariji sedam”, konstatovao je. Slušali smo ga sa interesovanjem. Nestala je barijera profesor-učenik. Za stolom su razgovarala četiri muškarca.

„I nemojte nikad propustiti priliku da korzoom prošetate sa lepom devojkom. Da li vam je drugarica, sestra, da li je prijateljica, da li s njom imate ozbiljne namere ili ne, nije važno. Prošetajte, mnogi će vam zavideti i porašće vam ugled kod ostalih devojaka… Živeli!”

I poručismo još jednu turu.

* * *

Sećanje nije pouzdan saveznik. Zato nisam siguran da li je ovaj naš susret bio pre ili posle završetka izgradnje nadvožnjaka kod železničke stanice „Aerodrom”. Dugo su štrčali betonski stubovi započetog nadvožnjaka na tom mestu. Uglavnom, vozio sam iz Azotare kamionom veštačko đubrivo. Tu, da li posle rampe ili možda na silasku sa nadvožnjaka stajao je čovek sa podignutim palcem. Rado vozim stopere. Vreme brže prođe. Zaustavio sam se. Obojica smo bili iznenađeni, i Teka i ja.

„Dušane, evo ja ponovo pošao za Kovačicu. Idem s tobom do Crepaje, pa ću se posle snaći”

„Ma ne, svraćam samo za trenutak kući i nastavljam za Kovilj. Vozim đubrivo u njihovu zadrugu. Prolazim kroz Kovačicu”.

„Ideš u Kovilj? Onda opet menjam plan. Ako mogu da pođem sa tobom, obišao bih majku. Ona je kod brata u Šajkašu”.

„Da, da, može, što da ne”.

U Kovilj, mesto u neposrednoj blizini Dunava u Bačkoj, stigli smo oko podne. Istovar je bio brz.

„Ovde ćeš da skreneš i voziš do kraja”, rekao mi je kad smo u povratku stigli u Šajkaš.

Na kraju ulice, na početku utrine, uzdizalo se neobično zdanje. Dvorcu nalik. Zdanje sa četiri tornjića na svakom uglu. Kad smo zakoračili unutra sačekala nas je nadrealna slika. U centralnoj visokoj prostoriji, kao u nekoj gotskoj građevini, neko dete se igralo, a starija žena povezana maramom, poslovala je oko šporeta.

„Majko!”

„Sine, otkud ti?”

„Ovo je moj bivši učenik”, predstavio me je Stanko, „on je kamionom vozio đubrivo u Kovilj, pa eto, svratismo”.

„Jeste gladni? Da spremim nešto?”

„Samo skuvaj kafu, Dušan žuri, mora večeras na utovar. A gde je Gojko?”

„Otišao je jutros u Novi Sad. Vraća se večeras”.

„Dobro, dobro, videću ga drugi put… Dok mama skuva kafu”, obratio mi se, „hajde da ti pokažem crkvicu, koju zida moj brat Gojko”.

Nedaleko, nalazilo se zdanje nedovršene crkve. U srednjovekovnom stilu, ne kao ove naše vojvođanske.

* * *

To je bio moj poslednji susret sa Tekom.

Imao sam priliku da u Crepaji upoznam njegovog brata Gojka, ali kako se život komedijant sa svima nama šegači, tako se desilo da se za nekoliko koraka mimoiđemo neupoznavši se. Ne sećam se tačno koje godine, na drugi dan Uskrsa, za vreme „Crepajačke fijakerijade”, na programu je bila i monodrama u izvođenju Gojka Todorovića. Pošao sam prema čoveku neobrijanom, sa štapom u ruci, a šeširom na glavi, u kariranoj košulji i braon somotskim pantalonama. Na par koraka od njega, neko je viknuo:

„Genc, gde si krenuo, folklor nastupa sledeći”.

I ja se vratih do improvizovane bine. Uzeo sam begeš i sa orkestrom odsvirao banaćansko kolo.