Proka

Svako vreme nosi svoje breme, kažu ovi moji na saboru. Često se sporimo oko toga, a znamo da je svakom svoje najdraže, naročito kada je o mladosti reč – ova naša mlađarija ništa ne valja, ono je bilo bolje, lepše i poštenije, ti kompjuteri i telefoni to će da vas satari – i tako slušam svakog dana ispod prozora. Kud sam i napravio tu klupu ispred kuće?!

Ali, ima i to svoje prednosti. Čujem svašta, nešto od tih priča znam, znam i da umeju da preteraju, ali nešto od toga je stvarno zanimljivo. O seoskom pašnjaku se često priča. Znam gde je to bilo i kakva je sudbina te nekadašnje seoske institucije, a tako je bilo u skoro svakom selu u Banatu. Seoski pašnjaci nisu izdržali teret vremena, odnosno promene Ustava šezdesetih godina, a novoformirana poljoprivredna preduzeća jedva su čekala da prisvoje i „privedu kulturi” poveliki komad plodnog zemljišta u blizini sela ne hajući za to što time uništavaju čitav jedan svet, jedan banatski svemir, prostor koji je sve gradio i hranio. Tako je počelo novo doba u Banatu.

Jednog dana neko je započeo priču o divljim konjima. Setio sam se da sam davno čuo priču o tome, ali sada sam očekivao neke detalje, neki podatak po kome bih mogao to da istražim i proverim. Izašao sam napolje i seo sa njima na klupu. I opet isto – u stara vremena bilo je bolje, sporije se živelo i sve smo stizali da uradimo, skoro svaka kuća je imala konje, imućniji su imali fijakere, tako su na drugi dan Uskrsa išli kod kumova i pratili se po selu, a svi su gledali konje i spremu, pa su tamo na „izlaz” posebno paradirali da se vidi ko ima lepše konje i fijakere… Tu sam morao da se umešam pitanjem: I ko je imao najlepšeg konja? Pa ovaj, pa onaj, sećanja su nepouzdani svedok, ali onda su svi u glas – pa Proka!

– Ko je Proka?

– Proka, pa kako ne znaš, nisi čuo za Proku?

– Nisam, kako da čujem kad sam ja rođen pola veka kasnije.

– Dobro, idi onda u kafanu tamo u centar preko puta crkve i nađi Gluvog, on će sve da ti ispriča. Ako te bude čuo.

I tu je započeo glasan smeh, kao da je neko ispričao dobar vic. Sve mi je bilo malo sumnjivo, ali nošen znatiželjom otišao sam to veče u kafanu i osim lokalnih pijandura i nekoliko badavadžija koji su igrali tablić za jednim stolom, nije bilo nikog ko bi odgovarao opisu. Konobar reče da zna Gluvog i da dolazi kad dođe ali da ne zna kada će doći i da li će uopšte doći i da dođem sutra pa… ako…

Posle nekoliko dana, ulazim u kafanu malo ranije, konobar za šankom glanca čaše, pijanaca nema, samo za jednim stolom u uglu sedi meni nepoznat stariji čovek i pozdravlja me naklonom i osmehom. Konobar prstom pokazuje na njega, prilazim stolu i on progovara:

– Mene tražiš, čuo sam!

– Vas zovu Gluvi?

– Tako je. Već duže vreme. Sedi. Šta ti ja trebam kad nikom više ne trebam?

Pažljivo sam posmatrao njegovo izbrazdano lice pokušavajući da mu odredim godine ali uzalud – mogao je imati 50 ili 150. Njegov govor i reakcije na moja pitanja nisu delovali kao da ima problem sa sluhom. Lagano je ispijao rakiju dok mu je cigareta dogorevala između snažnih ogrubelih i ispucalih prstiju pa se na moje čuđenje glasno nasmejao i objasnio da je morao malo da slaže da ga ostave na miru pa je izmislio da je gluv i sada kada sa nekim neće da razgovara, a on zna sa kim, onda „ništa ne čuje” pa ga ostave na miru. Zato ga zovu Gluvi, a njemu je sve jedno. Nema više volje ni da ih prisluškuje, ionako pričaju gluposti.

Ispričao sam mu za razgovor na saboru, za pašnjak, fijakere i konje, a da me posebno zanimaju divlji konji. Pogledao me ispod gustih sedih obrva i naglo se uozbiljio. Odćutao je tako neko vreme, završio cigaretu, naručio još jednu rakiju pa započeo priču, lagano, otegnuto, lalinski. Kao da reči putuju od njega do mene starim zaprežnim kolima negda od Karpata pa nikako da stignu.

– Znaš, ja sam ceo život proveo na pašnjaku. Bio sam tamo i kad su ušli traktori da ga uzoru i posle, samo tamo nuz vodicu i oko krsta, tamo sam i spav’o i molio se Bogu. Odmalena sam čuv’o stoku za razne gazde. Nekad svinje, posle krave i ovce. Svaki dan, od sela pa do bunara, a znaš di su bunari, čak na kraj atara pa natrag i to sve peške. Taj pašnjak, to je bio moj život. Im’o sam neku sklepanu kolebu, nekad bi’ malo ogradio ako treba za stoku. Na to moje malo „kapitala” letov’o sam i zimov’o, družio se i sa ovcama i sa vukovima, prič’o s njima i nikad ni jednu živinu nisam izgubijo za moga veka. Prasio sam krmače, muzo krave i šišo ovce, svašta sam radijo. Sada toga nema, sad im za sve treba tirac. A sad se ni ljudi ne razumu, a kamoli životinje. Al’ šta da se radi, valjda to tako treba. Šta ja znam?

Lepo je ono bilo. Celo selo tu dođe, dal’ ima nešto il’ nema, dođu da se vide. Bilo je i pesme i igre, svašta je bilo, baš svašta. Tu je bio i onaj, kako ga zovete, hipodrom. Tu di je sad krst, dal’ krsta još ima il’ ga je neko zaoro? Ništa tak’ima nije sveto. Pravile se tu neke trke. Nije to bilo k’o posle rata što se opravilo tamo nuz selo, na nov hipodrom ,al’ nije ni loše bilo. E, tamo su bile neke parade sa fijakerima i konjima. Nije to bilo nešto važno, al’ je ovim gazdama značilo. Malko se tu provozadu, malko se keridu, znaš ono… da posle svi pričadu kakvi su bili i da se malko ogovara kak’a je koja snajka bila. Sve isto k’o danas. Nisam ja to razum’o ondak, bijo sam tek momčić, al’ sad vidim da se svet nije mlogo promenijo. To što sad imam gotove cigare, a ondak sam mor’o da motam, to nije ništa. I što sad umesto fijakera teradu ove mašine, isto je to u njinim glavama. Ništa se tu nije promenilo. Nema konja, eto to se promenilo i to nije dobro. Ne znam dal’ me razumeš, pored konja i ljudi nekako budu bolji.

– A divlji konji?

– Da, divlji konji. To je trebalo videti, za to se živi. Ne možeš ti… ne može sad tvoja generacija to ni da zamisli ni da razume. Dojure tako niotkud, ko s’ neba da su pali. Odakle, ko zna? Sa Karpata, iz Peska? Dođu do bunara, tamo se napiju vode, malko se odmore pa ondak obiđu celu livadu. K’o neka parada. Sve zastane i ućuti, i ljudi i stoka dok oni prolazidu. Svi bi ’teli da to traje što duže, da se nagledu lepote. A oni lepi, gizdavi pa k’o da znadu da i’ gledimo, trčkaraju k’o deca, kaskaju k’o oni paradni konji u cirkusu, propinju se i zaigravadu. A ondak samo nestanu, odjure, ostane samo oblak prašine tamo prema Pesku. Posle i’ nema po’ godine, nekad i više. Kad dođu opet, k’o da nas je Bog dariv’o za naše strpljenje.

Ućutao je, pripalio novu cigaretu i zagledao se negde u daljinu, kao da se za trenutak preselio u neku drugu dimenziju, u neko drugo vreme. Ćutao je bez želje da se vrati u ovu stvarnost koja njemu ništa nije davala, samo mu je oduzimala ono malo snage i vremena koje mu je preostalo. Učinilo mi se da nekako oživi kada govori o doživljenom, da se u njemu probudi želja da se nešto od toga sačuva i upamti, pa sam ga vratio na ovu stranu pominjanjem imena koje me je zanimalo:

– Proka? Poznavali ste Proku?

Spustio je glavu, odćutao malo pa ugasio cigaretu i pogledao me pravo u oči:

– Znao sam ga, davno je to bilo i ne znam zašto te to zanima, ali reći ću ti. Proka je bio dobar čovek i nije dobro proš’o. Ima razni’ ljudi, to što je neko stek’o, bijo vredan i radan pa sačuv’o, ne znači još da je on dobar čovek. E, Proka je im’o posla baš sa tak’ima. Desilo se nešto što je Proki promenilo život.

Dojurili tako jedno jutro ti divlji konji, krdo celo. Sve je bilo k’o što uvek bide, izjurcali se, obišli nas al’ odjedared iz krda odraslih konja iziđe jedno ždrebe pa pravo kod Proke. Prvo je obigrav’o oko njega, pa ga je njušio i ondak k’o da ga je poljubio u obraz. Ovaj ga pomiluje pa malo po grivi i tako neko vreme dok su konji već skoro stigli do Peska. Ždrebe se nije ni okrenulo za njima, odabralo je Proku. Ovaj k’o da je dete usvojio, nije se odvaj’o od njega, pazio ga, ’ranio i pojio. I tako skoro dve godine. Odraslo ždrebe u lepog rasnog pastuva, a po svemu k’o da nije s’ovog sveta. Nije bijo k’o ovi naši konji, jaki da mogu da povuku i nose teret. Ovaj je bio vižljast, visok, a lep k’o sa neke slike, dlaka kratka pa k’o pozlaćena. Kad tako kasno poslepodne stane spram Sunca, sav sija, ko Bog da je Proki posl’o nekog anđela s neba. Kogod prođe tom lenijom iz Peska s njive, stanu da ga vide. ’Teli su neki i da trguju, al’ Proka ni da čuje. Lepo ih isprati pa pita: A dal’ biste vi vaše dete prodali?

I ondak je doš’o Uskrs te godine. Dolazili su sa zapregama, dovodili konje i fijakerima kružili po hipodromu, spremali se da se bira najbolji konj i fijaker, pa zato. Iako su svi već videli Prokinog ždrepca k’o najlepšeg, ovaj nije mario za to. Al’, već su opravili neku komisiju i veče pred Uskrs glasali da Prokin konj stvarno i zvanično bude najbolji. To će preksutra, za drugi dan Uskrsa i zvanično da bide tako, al’ ne bi selo bilo selo da se nije naš’o neko da nešto muti. Prvo su počeli da se vrte neki novci, pa onda ono – pa kako ćemo mi sad kad smo se spremali, pa ako taj konj pobedi kako ćemo dogodine, pa taj konj k’o da je od nečastivog poslat da nam kvari sve i tako celu noć i sutra ceo dan. U ponedeljak, skupi se na hipodrom celo selo. Peva se, igra se, pije se i veseli. Veseli ljudi, veseli konji, a Proka i ždrebac k’o ukopani stoje ukraj staze i čekaju da se smire i kažu zašto su došli ovde. Iziđe taj što je bijo šef komisije i kaže sav smrknut da je najbolji konj neki neznamkoji od nekog gazde što je skoro svake godine pobeđiv’o. U gomili – tišina.

Proka je uzeo svog ždrepca za povodac, okrenuo se i otiš’o preko pašnjaka dalje od te nerazumne gomile. Ubrzo su se i ljudi u tišini razišli. Nikad više tak’o takmičenje nije bilo održano, a ni Prokinog ždrepca niko više nije vid’o. Na velikom pašnjaku sutra je sve bilo po starom, k’o da se ništa nije desilo. Hipodrom je sklonjen, a posle rata napra’ljen novi, na drugoj strani sela, al’ to znaš i to je neko drugo vreme.

– A šta je posle bilo sa Prokom?

– Ne znam, više ga nisam vid’o. Dal’ je otiš’o za njegovim Zlatkom, tako ga zvao, il’ u grad, u neko drugo selo… ko zna? A i kad bi ’teo da se vrati, di da se vrati? Nema ovde više ljudi, samo novci. Prokleti novci.

Zapalio je poslednju cigaru, zgužvao kutiju i stavio je u pepeljaru pa otpio ostatak rakije. Ustao je i počeo da se zakopčava spremajući se da krene. Pomislio sam, pa kada je mogao da se tolike godine pretvara da je gluv i da mu celo selo veruje, možda… I rešio da mu se obratim na drugačiji, malo intimniji način:

– Izvini što te ovako pitam, ne bih da ti napravim neki problem, ali voleo bih da mi kažeš… da nisi možda ti Proka? Mislim, tolike godine su prošle i ljudi zaboravljaju. Mene zanima samo priča, to šta Proka i neki ljudi nešto imaju to je njihovo i ja se u to ne mešam.

– Pa dobio si priču. ’Ajd zdravo.

Pružio mi je ruku i pogledao pravo u oči. Na usnama mu je zadrhtao neki mangupski osmeh. Okrenuo se i teškim korakom izašao u mrak.

Svako selo u Banatu ima svog Proku i mnogo tajni. Neke od njih i ne treba otkrivati, dobro je za mnoge ljude, a i za te tajne. U svetu u kome živi Proka nije ni važno ime, datum rođenja ili lična karta – sve ono što su izmislili ljudi da opravdaju svoje grehe. Važno je ono što Tvorac da i još malo slobode.