Volimo da zaboravljamo. Tako je možda nekom lakše da se izbori sa inflacijom svakodnevnih problema koji nas, skoro sve, gnjave veći deo života. Pored brige o zdravlju, nadljudskim naporima da se plate računi, da se iškoluju deca itd. ko će još da misli o nekim tamo događajima iz prošlosti. I još ako se ne tiču nas lično, što onda da se gubi vreme i energija na razmišljanje o nekoj slikarki, zaboravljenom piscu ili srušenoj, prastaroj zgradi? Šta nas se tiče ta istorija kad se ne maže na lebac?
U naporima skučenog radikalskog uma formiranog po devetnaestovekovnom modelu da nas uproseči i izjednači, a u potrazi za vođom, izgubili smo ono što nas je vekovima održavalo – jedinstvo različitosti, šarenilo kultura i običaja, toleranciju i poštovanje. A pre svega, izgubili smo pojedinca, ličnost, onoga koji nam je bio primer, svetla tačka koja se prati kao putokaz na tegobnom životnom putu. Izgubili smo, ili bolje reći zaboravili mnoge ljude koji su bili jako važni za istoriju Banata, Pančeva i svih lokalnih zajednica kojih možda ne bi ni bilo ili ne bi postojale u ovakvom obliku i stanju, da tih ljudi nije bilo. Aktuelne vlasti žele da sve upodobe po svom modelu i tako je manje-više, uvek bilo. Zato i imamo nazive ulica po imenima heroja iz nedavno završenih ratova i raznih bitaka pa taman one bile izgubljene. Kako koja nova vlast osvoji naš lokalni „Olimp” tako menja nazive ulica i narod podseća na ljude koji su, ni krivi ni dužni, potpisani na plavo-belim tablama.
Ipak, hteli oni (mi) ili bilo ko, nešto da menjaju, morali bi da znaju da svaka konstrukcija ima svoje temelje koje, ako pomeriš rizikuješ da se sve uruši. Kao Borhesova Alef-tačka koja je oslonac svemu i kroz koju sagledavaš ceo svet i sebe. Globalno ili lokalno, neki ljudi su temelj društva, kulture i istorije. Oslonac za budućnost. A takvi su zaslužili da se pominju svakog dana. Na primeru naziva jedne ulice sagledavamo problem, ako to želimo: Lenjin koji je imao ulicu u Pančevu, ostavio je veliki trag u svetskoj istoriji, ali za istoriju Pančeva nema nikakve konkretne zasluge; njegov naslednik na tabli sa nazivom ulice, vojvoda Bojović, jedva da se može dovesti u vezu sa ovim gradom, ali bi zato Miloš Crnjanski i te kako mogao. Problem sa Crnjanskim i sličnima je što pripadaju sferi kulture koja nije u vidokrugu nacionalno obojenih „univerzalnih” vrednosti. Takvih primera ima mnogo i svi su slično intonirani, da se zaboravi i sruši temelj, a da zastava ponosno viori na krovu koji tek što nije pao.
Tu se nameće slučaj Štrosmajerove ulice za čije se preimenovanje atmosfera ubrzano podgreva. Ne dešava se ništa što nije bilo očekivano kada je već jedan akademik svojevremeno pokrenuo kampanju za brisanje Štrosmajera iz istorije, iz udžbenika pa i sa plavo-belih tabli. Na primer: Na dvadesetak strana rada pod nazivom „О jugoslovenstvu biskupa Josipa Jurja Štrosmajera” objavljenom u Glasniku muzeja Banata, 2013. godine, Vasilije Krestić, ugledni akademik, istoričar, iznosi niz neistorijskih, ali vrlo političkih procena i ocena Štrosmajerovog lika i dela koje su, koliko neukusno prilagođene duhu vremena u kojem su objavljene, toliko i kontradiktorne. Pa kaže akademik: „Gubljenjem nezasluženo stečenog uglednog mesta u srpskoj istoriji Štrosmajer neće izgubiti svoj ugled istorijske ličnosti evropskog formata”, čime prihvata činjenicu o značajnoj ulozi ovog čoveka u istoriji Evrope. Već u jednoj od sledećih rečenica svoje poštovaoce dovodi u zabludu ovom pohvalom: „Srbi treba da požele da u svojoj jerarhiji steknu vladiku ugleda, značaja i sposobnosti Josipa Jurja Štrosmajera”. Nije baš jasno da li autoru više smeta što je Štrosmajer bio Hrvat ili činjenica da se zalagao za ujedinjenje južnoslovenskih naroda. No, prateći trendove, mnogi politički faktori na sceni zatražili su promenu naziva ove ulice i ,znajući sa kim imamo posla, verovatno će u tome uspeti. Istini za volju, nema tragova u istoriji grada koji bi ukazivali na neki konkretan doprinos biskupa Štrosmajera sreći građana ovog grada, ali je on nesumnjivo jedan od temelja zajedništva naroda u panonskoj ravnici tog vremena štagod o tome mislili oponenti zajedništva i tolerancije, a naročito jugoslovenstva. Zabeležena je jedino prepiska sa J. J. Zmajem iz vremena burnih stranačkih borbi u drugoj polovini 19. veka, a sve ostalo se može svesti na uobičajene međustranačke čarke kakvih danas ima onoliko i opasnije su nego što su onda bile. Verovatno se razlog za imenovanje ove ulice može tražiti u geografiji gradskih verskih objekata i značaju brojne zajednice građana katoličke veroispovesti u to vreme. (Opširnije videti ovde).
Raduje da su na spisku predloga za nove nazive ulica i umetnici, ali postoji ožiljak na novijoj istoriji grada koji ostavlja zaborav, skoro diskvalifikacija mnogih značajnih ličnosti kojima možda ne treba ulica, ali im treba lepa reč uz podsećanje, poneka retrospektivna izložba ili knjiga njima posvećena.
Možda bi kao prilog dobro došla priča o legatu pančevačko-crepajačke slikarke Ksenije Ilijević. Ona je čitav svoj radni vek kao slikar i likovni pedagog provela u Pančevu, ali je rođena u Crepaji i tamo provela detinjstvo i deo mladosti, pa je u želji da svom rodnom mestu ostavi nešto, poklonila zbirku slika, crteža i dokumenata uključujući obimnu katalošku građu kao i dosta porodičnih fotografija iz života nekada moćne i brojne porodice Ilijević. Nebriga Doma kulture skoro je dovela do osipanja kolekcije pa je Opštinska biblioteka Kovačica prihvatila moju ideju da u zavičajnu zbirku uvrste i ovaj legat i uz to, kao prvi veliki projekat, ova zbirka digitalizuje i postavi na internet stranicu biblioteke. Tako je postala dostupna i onim ljubiteljima umetnosti koji nikada ne bi bili u mogućnosti da dođu u Crepaju i u fizičkom obliku vide Ksenijine slike i ostalo.
Tako je Ksenija Ilijević koja u Pančevu nema ni sokače, u Crepaji dobila svoj bulevar vidljiv iz internet svemira. Važno je ne zaboraviti!!!
