Prozor kao i svaki drugi, rekli biste. Taj prozor na drugom spratu njegove zgrade, u zeleno ofarban, okrenut ka jugu, za njega je međutim bio nešto posebno. Ako od dole baci pogled, taj zeleni uokvireni pravougaonik budio je u njemu osećaj sigurnosti. Sigurnost porodičnog gnezda koja ga očekuje kad se popne uz četrdesetak stepenika ispunjavala mu je dušu srećom i nikada nije pomislio da može da bude drugačije. Znao je da će ga, kad otvori vrata, dočekati njen osmeh, laki poljubac, ponekad u obraz, ponekad u ivicu usta, ali poljubac koji nikad nije izostajao. I pogled iznutra, u beskrajno plavetnilo vedrog dana, činio ga je srećnim. Budio je njegovu maštu, davao mu krila. Časkom bi bio iznad reke, sledećeg trenutka negde dalje, negde iznad šarenila vojvođanskih njiva. Uljuljkan ljubavlju koju je doživljavao kao svoju sudbinu, nošen nadahnućem, probuđene slike pretvarao bi u najlepše stihove namenjene njoj.
A onda tog jutra, na stolu pored tastature, ugledao je pisamce ispunjeno poznatim rukopisom: „Odlazim. Ne pitaj me zašto”.
Za ovaj let nisu mu bila potrebna krila. Bila je dovoljna gravitacija. Uhvatio se za zeleni okvir prozora i zakoračio u ništavilo.