Rad oslobađa

Uskoro će praznik, za neki dan. Ne mislim pri tom na Uskrs po pravoslavnom kalendaru. Mislim na Prvi maj, Praznik rada i „radničke klase”. Namerno ove dve reči pišem pod navodnicima, jer živimo u poretku i društvu u kome niko nije zvanično definisao klase kao što je bilo u omraženom nam socijalizmu. To ne znači da klase ne postoje, znamo i sami da postoje i da su izraženije nego ikad, već da radnička klasa ne sme ni da zucne da ne bi slučajno ostala bez te sitne privilegije da može da radi 10-12 sati u pelenama, u neizvesnosti, bez upisa staža, bez osiguranja, privremeno i povremeno, bez odmora… ali sa sigurnih dvadesetak hiljada plate uz vrlo retke izuzetke. Razumem da smo upali u tu igru, tako su podeljene karte u svetu u kome je Kina dominantna proizvodna ekonomija na planeti, Rusija energetska velesila, a ostale velesile imaju lovu i samim tim moć. A mi mali i razapeti na raskrsnici puteva svega i svačega (od droge i oružja do novca i pameti), tu smo kao neki kamen o koga se svaki čas neko spotakne.

Današnjoj radničkoj klasi nije ništa bolje nego što je bilo američkoj tog 1. maja 1886. kada je došlo do prvog ozbiljnijeg masovnog sindikalnog protesta sa čuvenim zahtevom o „tri osmice“ – osam sati rada, osam sati odmora i osam sati svega ostalog. Standardi života ovog vremena znatno su iznad ondašnjih, ali gde su danas one tri osmice za koje su se sindikati tada ipak izborili? Izgubile su se u turbulentnim promenama u svetu, u našoj haotičnoj tranziciji, u lažima predstavnika ultraneoliberalnog kapitalizma da će u celom svetu biti bolje ako se svi molimo tom novom-starom bogu zvao se on dolar, evro, rublja ili drugačije svejedno je. Interes, u prevodu jurnjava, grabež, mali ratovi za velike novce. Naomi Klajn je pisala o radnim logorima na Filipinima i tamo negde, daleko od nas. Ili to baš i nije bilo tako daleko, evo stiglo je i do naših predgrađa. Nekada su nacisti na kapijama svojih logora imali onu parolu. Sasvim je prikladna i danas. Ćuti, radi, žmuri, pišaj u gaće!

Drugim rečima, dobar deo planete je skrenuo u desno i u tom skretanju nestala je ona socijalna i humana komponenta u obavljanju vlasti tako da je siromašniji deo sveta prepušten na milost i nemilost bogatijem. Otuda toliko obespravljenih, otuda nemilosrdna eksploatacija prirodnih bogatstava i rasprodaja resursa, odatle dolazi i loše obrazovanje i jeftina zabava na ivici morala i podnošljivosti. Iz tog pravca dolazi i toliki uticaj crkve kao i iracionalno i bezobrazno uvećanje bogatstva sličnih organizacija nesebičnom intervencijom države u vidu oslobađanja od poreza i privilegovane restitucije, zatim razne subvencije i pokloni. Ovde ne mislim na iskrene vernike koji će, verujem razumeti suštinu prethodne rečenice.

Šta je onda bilo sa idejom levice? Socijalizma gotovo da i nema, intervencionizam raznih poslovnih, bankarskih, politikantskih i ostalih zainteresovanih krugova je izrovario nestanak zemalja kakva je bila Jugoslavija, a ostale iz Istočnog bloka preveo na desnu stranu. Kina i Rusija odavno nisu socijalističke, o Severnoj Koreji malo znamo, a i to što nam se plasira radi se tako da nam se ne dopadne. Jedna Kuba je svetu dovoljna, a Hoze Muhika u penziji. Ostaci socijalističke ideje u svetu svakodnevno se raznim sredstvima „upodobljavaju” u prihvatljivije varijante, negde se to čini iscrpljujućim ratovima, na drugim mestima tragikomičnim smenama rukovodstva ili prostom trgovinom. Neoliberalni se polako pretvara u neofeudalni model ekonomije i politike. Možda je vreme za neki „neosocijalizam” pa da vidimo šta bi to moglo da ishoduje. Kao što je sigurno da je kapitalizam u besomučnoj jurnjavi za interesom usput doneo tehnološki napredak, tako je sigurno i da je dehumanizovao veliki deo civilizovanog sveta, a onaj „necivilizovani” gurnuo na marginu i ostavio da lagano umire u bedi.

Gde je kod nas sindikalna borba i Prvi maj? Prvi maj će se desiti u Košutnjaku, Deliblatskoj peščari, možda na nekim drugim izletištima. U ostatku države to će biti običan radni dan. Kažu da će i prodavnice raditi. Možda neće biti baš tako, možda Uskrs ostavi malo te svečane atmosfere, možda zaposleni spoje praznike a spojiće ih kao i uvek, možda ostane malo jela i pića od Uskrsa pa se uštedi. Možda će neki od mnogobrojnih sindikata izdati nekakvo formalno mlako saopštenje, nekoliko tona mesa biće sažvakano i zaliveno hektolitrima lošeg piva i domaće rakije. I to bi bilo to. Zakon o radu se neće menjati u korist radnika, rešenja o penzionisaanju će stizati posthumno, majke će deci kuvati ručak preko vibera i skajpa jer će oni biti daleko. Neće više biti radničke klase, sve će biti „socijala”. Ne zvuči baš optimistično, ali je zato realistično.

U ovakvim situacijama istorija nas može mnogo naučiti. Relativno bliska istorija iz perioda između Prvog i Drugog svetskog rata imala je sličan tok. Rađale su se velike korporacije (mnoge i danas postoje) koje su diktirale ekonomske modele i usmeravale tokove novca. Pojavile su se neke nove vojne i ekonomske sile (SAD i SSSR). Nekoliko uzastopnih velikih ekonomskih kriza zadrmalo je planetu. Šta se desilo kao posledica? Prvo je nastao i počeo u praksi da deluje fašizam, a kao logična posledica izbio je rat i to planetarnih razmera. Ako celu priču projektujemo na naš teren… liči, zar ne? Radikalska ideološka podloga je tu, mržnja zvanično i dalje postoji, groteskne face, jeftina TV zabava i dekadencija svake vrste na pretek, jeftine rakije i droge na svakom ćošku itd…

Kultura se i dalje drži na kratkom lancu i sistematski izgladnjuje da ne bi kojim slučajem nekog dozvala pameti i promenila zamišljeni tok istorije.

Ipak, mrvica nade negde tinja…

Svakog Prvog maja oko 9 sati pre podne, dolazili su u baštu lokalne kafane da sa svojim prijateljima, iskrenim levičarima popiju kafu i konjak. Prvi put, pre skoro 20 godina slučajno sam prolazio tuda. Imao sam foto aparat sa sobom i napravio prve snimke njihovog okupljanja. Sledeće godine u isto vreme ponovo bih došao na isto mesto i njih zatekao tamo. Tada bih im dao fotografiju od prošle godine i slikao ih za dogodine. Tu igru smo igrali nekoliko godina.

Kafana je zaivorena, neki od njih više nisu živi, ali praznik se nekako mora obeležiti. Zastave u dvorištu, poneko piće, ali ne i novokomponovane roštiljske bahanalije tek da bi se prežderavali i oblokavali. Ljudi ne poznaju istoriju i teoriju levičarskih i sindikalnih pokreta. Oni to osećaju kao svoju „religiju”. Za to im ne treba nikakav „bog”, oni su jednostavno ljudi i nisu foliranti.