Da se ovo dešavalo u Engleskoj, a verovatno se i tamo dešavaju slične stvari, na meni bi stajao znak pingvina. Ovako, neću vam otkriti znak koje izdavačke kuće stoji na mojim koricama, jer za samu priču to i nije važno, ali ću vam reći da na poleđini piše da je ovo bestseler mladog srpskog pisca kome se smeši sjajna budućnost. Da ne bude nedoumice, ja jesam knjiga, a knjiga je ženskog roda, međutim osećam da sam muškarac u svakom smislu, pa ću koristiti pomenutu stranu reč bestseler kao svoje ime.
Čamio sam na polici u knjižari dok se nisam obreo u njenim rukama, i istog trenutka se zaljubio u nju. Svidele su mi se njene oči, usta, nos. Kasnije sam je video i golu kad se presvlačila, a neoprezno me ostavila otvorenog, na samom početku na dvadesetpetoj strani. Tad sam prestao da budem svoj, postao sam potpuno izgubljen, zanesen skladnim linijama njenih grudi, bokova, zadnjice. Postao sam njen rob. Zavisio sam od svakog susreta sa njom. Moj život je bio besmislen, ako me nije držala u rukama. Uživao sam dok me je listala, zadrhtao bih kad bi me dotakla ovlaženim prstom ne bi li okrenula sledeću stranu, udisao sam miris njene kože kad bi me pri popodnevnoj dremki ostavila na grudima koje su se u snu ravnomerno dizale i spuštale. Izbezumio sam se par puta kad sam proveo noć s njom u krevetu. Doduše, ona je spavala, ali ja sam svejedno uživao u prizoru neizmerne lepote, jer na sebi je imala samo gaćice i nekakvu majicu sa uskim bretelama, koja je više isticala nego skrivala njenu putenost. To su za mene bile noći najvećeg uživanja. Posmatrao sam je, milovao je svojim stranicama, ljubio je papirnatim usnama. Bio sam na desetom nebu tih nedelju dana koje sam proveo sa njom. Mislio sam da je ljubav obostrana, da sam dovoljno zabavan, da joj zaokupljam misli, koliko i ona moje. Onda se desio taj događaj na plaži, koji je preokrenuo čitav moj život i razbio mi iluzije.
Krenula je na plažu. Leškario sam u njenoj torbi, milovao je i lupkao po butini koristeći ritam njenih koraka. Onda sam uživao u njenom zagrljaju kad je torbu u autobusu privila na grudi. Unapred sam se radovao predstojećim dodirima njenih mekih dlanova, pogledu na obline njenog vitkog tela, njenom vragolastom osmehu dok bi čitala lascivne scene na mojim stranicama. Najzad smo stigli. Razmotala je slamnatu prostirku. Ležala je čas na boku, čas na leđima, čas na stomaku. Grickala čips čitajući me, dok se vetar igrao njenom kosom, a sunce nas oboje milovalo prijatnim podnevnim zracima. Baš je došla do najinteresantnijeg dela, potpuno mi se predala i mislima i čitavim svojim bićem. Bio sam ushićen. Mislio sam da se nalazim u raju, da će ovo da traje večito. I tada u trenucima najveće sreće, dokotrljala se ta prokleta lopta, ona je podigla pogled i prekinula čitanje. Našao sam se na pesku, ostavljen. Vetar je prevrtao moje listove, a ja sam skrušeno gledao kako veselo društvo igra odbojku, a moja ljubav, ne osvrćući se na mene, uživa u tim besmislenim igrarijama. Sunce je poprimilo jarkocrvenu boju i potonulo u zelenilo sa druge stane reke. Tek tada me je pakujući se uzela u ruku prodrmala otresajući pesak i gurnula u torbu. Opet sam je lupkao po butini dok je hodala, nadajući se da će obratiti pažnju na mene, ali uzalud. Smejala se kad ju je vitki dugajlija zagrlio, kao da ne postojim.
Završio sam na polici zaboravljen, nepročitan, priklješten između Kundere i njegovih Smešnih ljubavi i Memoara Đakoma Kazanove. I tako, dok mi je prašina koja se lagano taložila po meni golicala nozdrve, shvatih da pripadam društvu na polici, da smo moja ljubljena i ja dva sveta i da ipak nismo stvoreni jedno za drugo.
Crepaja, 17. oktobar 2018. g.
