Još usput je isplanirao Steva gde će da otkači taljige. Tamo s kraja gde je prošli put počeo, da seče čalamadu za marvu, tu će da skine špartač i da počne od polja. Voleo je da bez mnogo zadržavanja odmah počne da radi, a ne k’o neki, da tek kad stignu na njivu počnu da razmišljaju o poslu. Pa se češkaju iza uveta ili gurnu ruku u gaće pa čeprkaju oko muda dok razmišljaju di će i šta će.
Morao je jutros da urani da bi završio sa špartanjem ove njive, a sutra da uzme radenike da je okopaju. Eee, pre je sve drukčije bilo. Nisu mu trebali nadničari. On, otac i mati, žena, dva sina i ćerka bi uvatili po vrstu, pa bi samo otpadalo. To je bilo pre rata. A sad. Ostao je sam. Mati umrla odmah posle rata, a otac ono kad su uzimali zemlju. Uzeli im deset lanaca. Stariji sin umro u zarobljeništvu od tuberkuloze, a da se nije ni oženio. A nije mor’o da umre, priča komšija Mila. Im’o dobru gazdaricu tamo u Nemačku, dobro ga ‘ranila i u lakat je spav’o, nije k’o ja u štalu spav’o i stalno gladan bio, jeo splačine, al’ kako ti suđeno, ne možeš ti tu ništa. Ćerka se udala, njoj je u miraz dao četiri lanca, a bolje da joj dao više bar ne bi ovi uzeli. I štafir što joj je mati spremila, mekani stvari, posteljine, peškira, ‘aljina i ona što je sama šlingovala, a pride sobu stvari. Udala se u Ilandžu. I dobro joj. Ima svog čoveka, kuću, decu. Mlađeg sina je dao na škole, još pre okupacije je završio gimnaziju, kad mu se brat nije vratio iz zarobljeništva, pita ga Steva da ostane na kapital, da radi zemlju, a on neće. I završio je za inženjera, eno ga u Beograd. U neki institut radi. Pomagao je Stevi, ne može da se kaže da nije, kad god je mogao. Ali nije imao onu ratarsku krv. Nije ga ništa vuklo na selo. Život je to. Ne bude uvek, ili ne bude nikad onako kako planiraš. Živka, žena i on tako ostali sami na maksim zemlje. Bili su mlađi i mogli su da postignu skoro sve sami. Kad ne možeš da stigneš sam, platiš čoveka i gotovo. Nema tu mnogo filozofije. E, kad se samo seti. Mladost, snaga, volja i sve uspeš da uradiš. Pre je sam dizao špartač na kola, a sad je morao da ponese fosnu pa da preko nje navlači špartač. Pa kako se pre, dok je bio mlad radovao kad počne da se smrkava, ne što će da legne da se naspava i odmori, već što ga u krevetu čeka Živka vruća i mekana, a on k’o ajgir. Ne zna šta je dosta. Nije verovao starijim ljudima kad su mu govorili: Ne propuštaj ništa dok možeš, posle, kad počneš da pišaš na opanke, moći ćeš samo da se sećaš kako je život bio lep. I stvarno je tako. Sad mu je svejedno dal je jutro, podne ili veče. Nema više ni Živke. Umrla je lane. Mogao bi on još da radi one stvari. Po malo. Bio je pre neko veče kod Zagorke, udovice iz velikog sokaka, mlađa je od njega devet godina i nije se obrukao, ali ni za to nema više onog poleta kao pre.
Skinuo je špartač, uvatio Curu, met’o kajse oko vrata i ušao u vrstu. Kukuruz mu već do pojasa, mogao je da ga zagrne, ali bolje je ovako. Još jedared da ga okopa, pa onda, kasnije da ga zagrne. Njegov komšija je već zagrnuo, ali njegov kukuruz je malko veći i on radi s traktorom pa ne može da čeka. Kad špartaš s konjom možeš da uđeš u kukuruz kad god oćeš, špartaš samo po jednu vrstu, a s traktorom, cvrc. Nema špartanja ili zagrtanja kad kukuruz preraste. Terao ga sin da i on kupi traktor, ima tih kredita, kaže, biće mu lakše, ali on neće. Navikao je da ide za plugom. Probao je jednom da izračuna koliko seljak prepešači godišnje radeći po njivi. Duž je četrsto metara, u lanac imaš dvadeset jednu vrstu, pa kad to pomnožiš… Ali je odustao. To bi mogao da izračuna Sava njegov ispisnik i školski drug. Taj je bio opasan matematičar. Dok bi išao za ovcama iz glave je mogao da izračuna koliko ima zrna žita u meter, ili u ambaru klipova kukuruza. To, kad ga je sin nagovarao da kupi traktor Sava mu je izračunao kolika će da bude kamata, pa ako bude loša godina, pa ne isplatiš ratu onda ide kamata na kamatu, ispadne da su to ogromni novci. Mnogi su pre rata isprodavali kapital i propadali zbog kamata. Tata, sad je drugačije, govorio mu je sin, Nisu to više one zelenaške kamate kao nekad, ali Steva nije ni smeo ni hteo da uzme traktor na kredit. Će da radi ovako još godinu, dve, pet, dok bude mogao, a posle će da da zemlju nekom mlađem, napole ili u arendu, godišnje, a on će da nabavi krivu palicu i da sedne na sokak na klupu ispod duda i da ide nedeljom u crkvu da peva sa pevačkim društvom. I dok je ručao, nastavio je da razmišlja o koječemu. Kad si sam pa nemaš s kim da prozboriš koju, šta češ nego da razmišljaš. Kazao je i sinu i ćerki: Kad umrem, dva lanca da se piše crkvi. Ovo drugo del’te kako znate. Ustvari na pola. Ako neko od unučadi ‘oće da sedi u kuću, eto mu. Ako niko neće, prodajte kuću i podelite novce. Jel znate kolko ima prazni’ kuća u selo? Ne znate? E ja ću da vam kažem. U svaki sokak po deset. Svi otišli u grad.
Već je sunce počelo da malakšava kad ga pritisne stomak. Morao je radi sebe. Nije hteo da pogani svoju njivu nego ode kod komšije. A i komšijin je kukuruz veći. Bolje će da ga zakloni kad čučne. Zemlja je bila suva i siva. Kiše nije bilo već mesec dana. Zato je šuškavo upijala vijugavi trag mokraće koji je tamno bojio ispucalo tlo. Završio je šta je mor’o, pa pogled’o okolo s čim da se ubriše. Dal sa tatulom ili štirom, kratko je razmišljao, pa uščupa dva struka štira, zgužva ih u šaku i obriše zadnjicu. Dal je kogod prob’o da se ubriše sa palamidom? pomisli i nasmeja se, taj bi se prov’o ko bos po trnju, svo bi dupe izbo. Onda se setio kako ga je nasankao čika Vela, komšija, kad je bio mali. Kaže mu čika Vela: Stevo, ako ‘oćeš da ti kita brže urasti, natrljaj je s mlečikom, pa ćeš da vidiš. Za dva dana ima da bide velika kav crkveni toranj. I prevari se Steva, pa natrlja kurčić sa mlečikom. Posle je dva dana dreko. Jeste da mu je kitarac urastio, al’ je bio crven i naduven ko luftbalon, a boleo ga da nije smeo da ga pipne. Ej, čika Velo, spadalo si bio, pomisli Steva pa se osvrne i pogleda gomilu što je ostavio iza sebe na koju su već počele da sleću muve one velike, zelenkaste što se na suncu sijaju, i pljucne gadljivo. Upaše kariranu košulju u čakšire zategne kaiš, uhvati ručice špatača i cokne ustima. Cura lagano krene i motikice špartača šuštavo zaparaju zemlju. Onda Cura, neznatno podigne rep i onako u hodu počne da nuždi. Zelenkasto-žuti loptasti izmet pade na zemlju, ali ga špartač odmah prekri zemljom. I pomisli Steva: Ej, Bože al’ si i stvorio ovaj svet, svaka ti čast. Konjski izmet tori zemlju, ‘rani je, a ljudski kvari, pogani. To je zoto valda što su ljudi pogani, a onda pogleda u sunce koje se oslonilo na horizont i došlo sad crveno i veliko i pomisli: Biće sutra lep dan da okopamo ovu njivu i sav pos’o završim do Du’ova, a ondak u Crkvu, treba litija da se nosi do krsta.
U Crepaji, 30. decembra 2020. g.
