„Verujem da je svako od nas imao u svom životu barem jednom neobjašnjivi osećaj da je nešto već doživeo, već bio na nekom mestu ili se susreo sa nekim, iako nam je zdrav razum govorio da je to nemoguće”, govorio sam dvojici prijatelja koji su me začuđeno gledali. „Prvi put sam to osetio i pritom doživeo neverovatno uzbuđenje”, nastavih svoju priču, „dok sam listao nekakvu monografiju o flamanskim slikarima. Ne sećam se autora slike, ali se veoma dobro sećam same slike. Ravničarski pejzaž, gde je u centralnom delu slike dominirao zemljani put koji se oivičen drvoredom, s jedne i druge strane, stapao se u nedefinisanu mrlju u dubini slike. To visoko, potkresano drveće, sa krivudavim gornjim delom stabla i okruglom krošnjom na vrhu, učini mi se kao nešto već viđeno. Doživljeno. Pritom mi se usta raširiše u osmeh, a celog me prožme osećaj neopisive sreće. Nemoćan da sebi objasnim otkud taj osećaj sreće, sklopih knjigu i zagledah se kroz prozor i dalje sa osmehom na licu.”
„Drugi put, beše to dok sam vozio putem između varošice Sveti Nikole i Kumanova u Makedoniji. Krivudav put, na obroncima nevisokih brda. Iza svake krivine otvara se, kao da listaš nekakav foto-album, nova slika osunčana toplim proletnjim suncem. Odjednom oči mi se raširiše, srce brže zakuca, adrenalin se raširi čitavim telom i osetih neobjašnjivu usplahirenost pred prizorom koji sam ugledao. Kao na dlanu, na par kilometara, ugledah red jablanova posađenih pored rečice u ravnoj dolini. Linija jablanova pružala se prvo pravolinijski, a zatim prateći tok rečice nepravilnom cik-cak linijom. Nekoliko crvenih krovova, pomaljalo se kroz zelenilo. Morao sam da zaustavim automobil. Nisam mogao da objasnim otkud utisak da sam taj prizor već video, jer tim putem nikad do tad nisam prošao. Još čudnije mi je bilo što ugledavši jablanove prvo osetih jeziv strah, strah kakav čovek može da oseti samo kad mu je život u pitanju, a zatim neizmerno olakšanje i malaksalost kad opasnost prođe.
Hor zrikavaca, kameni zid koji je omeđavao pulsko groblje i nesnosna jara letnjeg popodneva. Opet osetih uzbuđenje koje se žmarcima uspuza uz znojem nakvašenu kičmu. To je treći put. Iznad zida vidim gornje delove dostojanstvenih čempresa. Šiljati vrhovi, kao zabodeni u jasno plavo nebo bez oblačka. Usta mi se suše. Kroz kapiju od kovanog gvožđa zakoračih u svečanu tišinu groblja. Spomenici od belog kamena pružahu se u pravilnim redovima do suprotnog zida. I na toj strani duž celog zida, čempresi. Boje jasne i intenzivne. Zelenilo čempresa u kontrastu sa svetlo sivim kamenom zida. Oči mi se zaustaviše na usamljenoj ženi u crnini. Pognuta je. Jednim kolenom kleči na crvenkastoj zemlji, laktom je lako oslonjena na kamen spomenika. U bezglasnom plaču, ramena joj se tresu nad svežom humkom. Prizor uobičajen na svakom groblju. Verovatno sam desetinama puta, u različitim prilikama pokazao ravnodušnost prema okvim prizorima, jer tuđa muka ne dotiče, ali ovog puta me nešto steže u grudima, a oči mi se napuniše suzama i osetih neobjašnjivu bliskost sa staricom. Zajecah, skoro izgubih tlo pod nogama…
Nenadano, posle dosta vremena, povezah ta tri doživljaja, odnosno, nekako se sami složiše u mojoj glavi i zapitah se: Te visoko pokresane topole, jablanovi i čempresi. Zašto me uzbuđuju? Na šta me podsećaju? Zašto me prizivaju? Kakva je veza među njima? Ta pitanja su mi se danima motala po glavi. Nisam nalazio odgovor, ali sam imao osećaj da odgovor postoji, da mi je na dohvat ruke, da ću ga pronaći.
I zaista. Nalik sekvencama nekog filma, pred očima mi se pokrenuše slike.
* * *
Trčao sam, ostadoh bez daha. Znao sam da me ona tamo čeka u plavoj suknji utegnutoj u struku, jarko crvenoj bluzi sa belom uštirkanom kapicom na glavi. Drvene klompe izula je i sela ispod najbližeg drveta, visoko pokresane topole. Dok je prvi sumrak brisao izbledele do skoro izdužene senke, odbacih šešir širokog oboda i uhvatih je za ruke. Srce mi je ubrzano kucalo…
* * *
Šta je Đaurine. Nisi verovao da će jedan Turčin da ti spase život?, govorio mi je gizdavo odeven jahač jedva obuzdavajući nestrpljivog belca. Svuda okolo, po travi, ležali su posečeni odrpani razbojnici koji su do maločas oko mene sa vriskom vitlali sabljama i močugama radujući se dobrom plenu. Uhvatih se za jablan iza sebe ne bih li ustao, odbacih krvavu sablju i duboko se poklonih svom spasiocu. Vetar je dunuo, namreškao površinu rečice i zašumeo lišćem visokih jablanova.
* * *
Videla su se leđa župnika koji se polako udaljavao ka rešetkastoj gvozdenoj kapiji. Bio je gologlav i maramicom je brisao znoj sa vrata. Dva grobara su na humku lopatama bacala poslednje grudve crvenkaste zemlje. U grobu sam ležao ja. Majka je jecala i rukom milovala slova mog imena prikucana na drveni križ, dok su zrikavci u podnožju čempresa pevali svoju monotonu pesmu”, završih priču upitno gledajući izraz njihovih lica.
„Sve ovo potvrđuje da reinkarnacija postoji”, oduševljeno će jedan od mojih sagovornika, „ti si jedan od retkih koji je imao sreću da se seti bar nekih delova svojih pređašnjih života.”
„Ma kakva reinkarnacija, to su najobičnije gluposti”, prekide ga drugi moj pajtos, „moje objašnjenje je da na nivou ćelije ljudskog organizma postoji pamćenje koje je genetskim materijalom dospelo u neku od tvojih moždanih ćelija i ti se ustvari sećaš delova života trojice tvojih predaka. To pamćenje na nivou ćelije se briše našim rođenjem, ali i priroda ponekad učini propust. U tvom slučaju je došlo do greške i nije sve izbrisano.”
I upustiše se moji kompanjoni u žučnu raspravu, svako dokazujući da je u pravu, a ustvari sam jedino ja znao pravi odgovor. Priča je posledica moje mašte. Juče sam pročitao tanku knjižicu Izabrane priče od Gi de Mopasana, pa pomislih kad je mogao on da smisli takve pripovesti, što ne bih mogao i ja.
Crepaja, 20. maj 2021. g.
