Postoji u južnom Banatu prastari običaj da se tokom Božića uzjašu konji i u grupama obiđu rođaci, prijatelji i komšije i čestita Roždestvo Hristovo. Te jeseni sam bio na regrutaciju, pustijo brkove i krišom od Babe počo da pušim. Sa Pajom, dobrim drugarom, komšijom, sa kojim sam od detinjsva svaki dan zajedno išao do škole, dogovorim se da za Božić obavezno jašimo. Nije to bilo zato što smo bili mlogo verni, neg eto, tako se od starina radilo. Stasali smo za to da budemo jahači za Božić i to kad jašiš za Božić znači da si već skoro svršen čovek. Niko neće da ti prebaci ako posle toga svratiš u kafanu, al’ ako otac nije unutra. Ako je tu, ne ulazi. Posebno nas je privlačila mogućnost da ujašemo u avlije neki devojaka, kako vi danas kažete, naši simpatija. Ne bismo baš u tom trenutku, nije red, zapevali brezobrazni bećarac: „Aoj, mala, uteram ti moga, u avliju konja debeloga”, ali bi sokakom pevali da se sve ori taj i slične bećarce. Stariji ljudi bi sa odobravanjem klimali glavama, a strine, tetke i ujne bi se smijuljile i tobož nas grdile zbog dvosmisleni reči koje smo pevali. A kaki je to bećarac ako nije dvosmislen?
Paja se dobro opremio. Po starinski. Obuko je bričez pantalone, nogavice uvuko u fusekle, navuko čizme, a odozgore obuko debelu aljinu sa astragan kragnom i na glavu metno šubaru od istog, sitno ufrćkanog astragan krzna. Jašili smo neosedlane konje samo sa ćebetom prebačenim preko konjski leđa, ja doratu kobilu koja se zvala Cura, a Paja Vezira, uškopljenog zelenka. Sa konja se ne silazi, sem kad moraš radi sebe. Ješ i piješ tu gore na konja. Da jašiš bez sedla i uzengija, moro si da budeš vešt. Dok konj ide korakom mogo si da sediš opušteni nogu, al kad počne da kasa moro si nogama da ga obuhvatiš oko trbuva, tako držiš ravnotežu i manje se trucka jer konj kad kasa brže i sitnije gazi. Galop, to je da uživaš. Životinja ispod se kreće dugim skokovima i svaki pokret, odraz ili doskok osetiš, ali je to bilo nekako mekše i udobnije od lupanja stražnjice o konjska leđa pri kasu. Vazduh bi ti strujao oko ušiju, a oči bi se punile suzama od hladnog vazduha. Milina. Nas je bilo šest u društvo. Paja, ja, Pajin brat i naši drugari iz ulice. Već u prvu kuću u koju smo svratili Paji i Siniši njegovom bratu, njina strina je vezala košulje. Pajin stric, suvonjav i visok brka koji nas sa osmehom isprati došapnu nam: „Samo pametno momci, ne valja da mešate piće i nemojte da zaboravite da svratite kod Kravarovi…” i pritom nam namigne znajući da dve sestre Nada i Lela trzaju na Paju i mene. U vreme prve mladosti, svaki savet starijih na jedno uvo uđe, na drugo izađe tako da čim se nađosmo na ulici, zaboravismo njegov savet u vezi pića, ali zato stalno razmišljasmo da treba da svratimo kod Kravarovi, ne zato što nam je to Pajin stric reko, već zbog toga što nam je odlazak kod Nade i Lele bio najvažniji moment tog dana. Prvo smo obišli rodove, jer taki je red, a onda okićeni košuljama krenusmo da obilazimo devojačke kuće. Ulice su se belele od snega, a naše se uši zacrvenele od rakije i vina. Mraz je štipao za obraze, ali mi nismo ništa osećali. Ulazili smo i izlazili u dvorišta, svuda popili po čašu-dve i s pesmom nastavljali praćemje. Susretali se sa drugim jahačima, natpevavali, bečili konje, terali ih porebarke… Sivilo prvog sutona nas opomenu da treba da požurimo do Kravarovih. Ujahasmo sa pesmom u avliju, domaćin nas sačeka sa staklenim bokalom, zamagljenim od hladnoće u kojem se vino caklilo. Devojke, Nada i Lela usprckaše se jedna sa tacnom na kojoj se kafa pušila iz porcelanskih šoljica, a druga poslužujući nas kiflicama. Njihov otac, Zlata su ga zvale, stari špiclov je ispod oka motrio, ne bi li zaključio ko bi od nas mogao da bude budući zet. Konji su nestrpljivo trupkali i zaigravali se u prednjem, od snega očišćenom dvorištu. Vreme je da se krene. „Ajd da nam konji ne zebu”, reče neko od jahača i na belo izručismo piće. Devojke pokupiše čaše i šolje. Potkovice zatutnjaše po ciglom patosanom anjforu, dok su kere besno lajale iz druge avlije. Dok smo stigli do sredine ulice, devojke su već bile na pendžeru. Nada mi mahnu i osmehnu se, a meni srce zaigra. Primetio sam još letos kad smo Paja i ja bili kod ljuljaške u Brbin sokak, da je Nada lepa i da me ispod oka pogleda. Posle je pričala Smilji, mojoj sestri od ujca da su naš fijaker i dore bili najlepši od svi’ zaprega na Preobraženje u Jarkovcu. A tek sersan, sav se sija i blješti. Mene nije spominjala iako sam kočijašio, al mi je sve bilo jasno.
„Babo, oću da se ženim”, još ni ne svukoh grudnjak, kao is topa ispalih. Otac je stajao u sobi sa sokaka, leđima naslonjen na furunu.
„A koju si izbiro?”
„Otac, Nadu Kravarovu”, rekoh, sa nadom očekujući odgovor.
„Idi ubaci jedan snop ogrizine u furunu, ladi se.”
Vratio sam se posle desetak minuta, Baba je s materom razgovaro. Kad sam stao na vrata, prekinuše. Otac me pogleda, nasmeši se i reče:
„Devojka je dobra, iz poštene familije. Idemo da je prosimo.”
Meni laknu. Znao sam da nema ništa od ženidbe dok otac ne aminuje.
* * *
Ovo mi je ispričao moj deda jedne subotnje večeri kad sam se vratio sa igranke.
„Nešto ne mogu da spavam u zadnje vreme”, reče, „A di si bijo?”, upita.
„U dom, na igranku”, odgovorih.
„A jel bilo muzike?”
„Jeste. Svake subote ili neko svira ili puštamo ploče.”
„Mora da su bili ovi Bitlesi iz Pančeva.”
„Haski se zovu, deda, Bitlsi su iz Engleske.”
„Aaaa, pa meni je to svejedno.”
Crepaja, 1. jul 2021. g.
