Petrović i Marković se nisu poznavali, ali pola sata ćaskanja pred vratima Penzionog fonda dok su čekali da ih portir pusti unutra, bilo je dovoljno da shvate da imaju tiliko toga zajedničkog da se čini kao da su živeli isti život. Razmenjujući rečenice pronalazili su podudarnosti u detaljima iz prošlosti, da li su bili u vojsci u istoj kasarni, puzali po istoj prašini na onom poligonu nedaleko od grada, verovatno su učestvovali na istoj radnoj akciji samo u različitim smenama, slavili Novu godinu uz iste bendove na trgovima, letovanja u Jelsi i Poreču i život u istom gradu u inostranstvu skoro u komšiluku, a da se nisu poznavali…
Kada je na red došla muzika, filmovi i knjige, Vudstok i omiljena ploča, samo što se nisu izljubili kao braća.
Marković izvadi iz jakne cigarete i ponudi Petrovića na šta ovaj odmahnu glavom uz komentar.
– Ne, hvala! Te sam se navike rešio pre 25 godina i nikad više nisam poželeo da zapalim.
– Blago tebi, ja bar toliko pokušavam da ostavim, ovo mi je prva danas – i snažno povuče prvi dim dok je iz fascikle vadio neki dokument da ga pokaže Petroviću.
– Da vidiš ovo, ovde sam treći put i oni nemaju nameru da mi daju penziju. A ne postoje šanse da se bilo šta sa mojim zdravljem popravi, čak i ako bih ostavio cigarete. Višestruki baj-pas, stentovi, holteri, lekovi, operacije, dijete i ništa. Tražio sam invalidsku penziju i znaš šta su mi u rešenju napisali? Da je terapija u toku, a sve dok lečenje ne pokaže rezultat oni ne mogu da mi daju penziju pošto sve to može da dovede do izlečenja pa onda valjda mogu da nastavim da radim. Propustili su jedan važan detalj, ja imam 65 godina i trebalo bi po njihovom zakonu da budem prnzioner.
– A staž?, upita Petrović.
– E vidiš, tu je problem. Već godinama odbijaju da mi priznaju godine staža koje sam odradio u inostranstvu. Firma za koju sam radio ne postoji više, a ovi naši bi valjda da pozovu telefonom i provere podatke iako su sve zvanično dobili, ali na engleskom. Šta ja mogu kad nemaju nikog ko vlada stranim jezicima i ne poznaje propise o poslovnoj dokumentaciji tamo. Šta je sa tobom?
– Šta da ti kažem? Bolest, ali pre svega generacijski problem. Ozbiljna i neizlečiva neurološka bolest koju oni očigledno tretiraju kao običnu kijavicu. Obrazloženja u rešenju su ista kao i kod tebe, a svi znaju da tu nema izlečenja i da me čekaju teške godine.
– A šta misliš kada kažeš „generacijski problem”?
– Pa kad gledaš vesti, oni gvore samo o problemu nezaposlenosti mladih. Nas matore i ne pominju. Kažu, ima 20 odsto mladih koji su nezaposleni, pa toliko je uvek bilo. I u vreme one velike SFRJ. Da li to znači da preostalih 80 odsto nezaposlenih pripada grupi starijih? Četiri puta većoj grupi!!! Žrtve tranzicije, ratova devedesetih, burazerskih privatizacija i šibicarske tranzicije. Pa, većina njih nije ostvarila nikakav staž u prethodnih trideset godina, a ja ne znam nikoga od naših vršnjaka koji se u tim godinama nije razboleo. Mi smo žrtvovana generacija. Ja sam na Birou već 30 godina, od kada su prodali moju firmu, a par dana kasnije je pretvorili u zakorovljenu livadu. Nisam nikog zanimao ni sa 45, a sa 60 već niko nije hteo da razgovara sa mnom o poslu. Kažem ti ja, žrtvovana generacija. Bili smo im potrebni za rat, da nas odvedu tamo i žrtvuju radi nebuloznih političkih ciljeva. A gledaj sad, još malo pa ćemo mi biti krivi za srušeni Vukovar i za „Oluju”. Pogledaj njihov vozni park, pogledaj vile na Dedinju, a gledaj nas.
– Vidiš, nisam o tome tako razmišljao. Pa, ja nisam bio ovde kada se sve to dešavalo, mene je sve tek kasnije stiglo. Kad sam se vratio tek onda sam razumeo šta se dešava.
Portir je promolio glavu kroz prozorče na svom „ofisu” i naredio:
– Dvojica unutra! Maske su obavezne.
* * *
Petrović je prošao jednočlanu komisiju, izašao iz kancelarije, prošao kroz hodnik pun kandidata za neki invalidski status, teškim nestabilnim hodom spustio se niz stepenice pridržavajući se za rukohvat i izašao iz zgrade. Konstatacija koju je usput izgovorio doktor sa kojim je razgovarao nije ulivala optimizam.
– Da, vi možete tamo kod vas zatražiti procenu radnih sposobnosti pa naći neki posao iz vaše struke imajući u vidu umanjene mogućnosti koje ta komisija proceni. Naravno, tek u slučaju da ova komisija odbije vaš zahtev.
Marković je stajao na stepenicama oslonjen na ogradu i pušio duvajući u vis kolutove dima. Petrović mu je ispričao o razgovoru sa doktorom, članom komisije uz konstataciju da nije optimista na šta je Marković prokomentarisao:
– Ja sam ti rekao. Videćemo se mi za šest meseci, ako preživimo dotle. Sad moram da idem, zakasniću na autobus. Nazovi me na ovaj broj kad dobiješ rešenje – i pruži mu vizit-kartu.
Nekoliko nedelja kasnije obojici je stiglo rešenje gotovo identične sadržine sa negativnim odgovorom na zahtev. Sa evidencije Službe za zapošljavanje, njihova imena automatski su izbrisana na dan kada su napunili 65 godina kao da im je istekao rok trajanja.
– Sada ćemo videti koliko traje čovek po tom njihovom zakonu – komentarisao je Marković.
– Kako koliko? Pa koliko njima treba. Kad smo imali 20 bili smo im potrebni, a sada nikom više. E da su onda smeli da pokrenu neki rat, ostalo bi ovde 1000 odabranih i mogli bi da rade štagod hoće. Koja banda?!!!
