„Put je bio neizvestan i dug. Sa obronaka Himalaja, na leđima dvogrbih kamila, potom malih ali žilavih stepskih konja, srećno izbegavajući oštre handžare i krive sablje persijskih i anadolskih razbojničkih družina, preko Bosfora i balkanskih gudura, stigoh na jug panonske nizije ne bih li pomilovao obla ramena mesečeve devojke…” Tako je počeo priču šal od kašmira, a ja sam pomno slušao, povremeno ga prekidajući radoznalim upadicama. Kasnije sam saznao da putovanje uopšte nije teklo tako. Doputovao je iz Bombaja u mračnom kontejneru, prepunom pamučnih i lanenih indijskih haljina, svilenih bluzica, raznih đinđuva i kojekakvih drangulija. Iz početka se naš prijatelj držao gordo i nadmeno, sa visine gledajući na saputnike u kontejneru, jer bože moj, on je šal od kašmira, od najfinije kozje dlake. Dostojne njegove pažnje i neko ko mu se po značaju donekle približio, mogle su da budu jedino svilene haljine i šalovi. Ali putovanje je dugo, pa je od dosade počeo da razgovara sa pamučnom, tirkiznom bluzicom, od koje je i saznao za devojku punog meseca. Bluzica mu je govorila o neumitnosti sudbine, jer eto ona je već sad znala da treba da usreći devojku kojoj je namenjena. Zaneseno je pričala o neobičnosti, o lepoti devojke kojoj hita otvorena srca. Ipak, bila je zabrinuta da li će biti dostojna namenjenog joj zadatka, da li će se dopasti neobičnoj devojci.
„Možda je trebalo da budem druge boje? Da nije izrez na leđima prevelik?”, pitala je šireći se pred svojim sagovornikom, gordim šalom od kašmira.
„Za tebe ne znam, ali ja bih joj se sigurno dopao”, samouvereno će šal. „Ja se dopadam svim ženama…”
* * *
„Vidi, vidi onaj šal od kašmira! Oh, a kako je tek ova bluzica lepa”, uskliknula je pred izlogom India shopa mesečeva devojka stavljajući naočare za sunce u torbu. „Mogla bih da je obučem u noći punog meseca i zaogrnem se šalom”.
Bila je sasvim neobična ova devojka. Nekako ni na nebu ni na zemlji. Neko joj je došapnuo, nije se sećala kada i ko, da će baš takve jedne noći da joj se dogodi sudbonosni susret. Nije bila sigurna da li u takve stvari može i treba da veruje. Bila je obrazovana, moderna, lepa, verovala u sebe, verovala u to da je gospodarica svog života, ali bilo je zaista nečeg mističnog u toj srebrnastoj svetlosti, zovu punog meseca, nečeg što je probudilo duboko skrivene porive u njenom biću. Nečeg što ju je nagonilo da ponekad učini i njoj samoj neobjašnjive stvari. Najzad, ni sama nije znala zašto, okrenula je leđa racionalnosti i poverovala u uticaj meseca na njen život, poverovala u moć sudbine.
Odbacivala je kao izgustirane cipele, mladiće koji je sretala u životu, koji su joj se na prvi pogled dopali, a onda ulazila u nove veze u večnoj potrazi za muškarcem svojh snova koga će sresti upravo u noći punog meseca.
* * *
Dotadašnje kratko poznanstvo pretvorilo se u pravo neprijateljstvo, ne samo između šala i bluzice, već između svih stanovnika plakara u stanu mesečeve devojke. Devojka to naravno nije ni slutila. Često se čudila kada bi u plakaru posle kratkog vremena zatekla pravi haos, iako je bila sigurna da je zadnji put sve stvari uredno poređala. Plakar je bio svedok bezbroj ljubomornih scena, svađa, pravog malog rata. Svako od stanovnika plakara je želeo da bude omiljena odeća mesečeve devojke, da joj svakodnevno miluje grudi, bedra, ramena… Ali, devojka je odlučivala šta će večeras da obuče, šta prilikom sledećeg izlaska, koga će da odbaci pri velikom spremanju plakara. Oni su tu, zato postoje, da ih uzima, ostavlja, odbacuje.
* * *
U plakaru su sada druge stvari. Šal od kašmira i tirkizna bluza su odavno u jednoj second hand prodavnici dobili priliku da usreće neku drugu devojku.
A žena, koju je neko davno nazvao devojka punog meseca, sedi u stolici za ljuljanje sama, sada već seda i onemoćala, sluša blues, tužne pesme berača pamuka i još uvek iščekujući gleda pun mesec.
Crepaja, 7. februara 2017. g.
