Okasneli čamac seče gotovo staklastu površinu reke. Jednolični zvuk pente nadjačava monotono oglašavanje zrikavaca, a talasići se odbijaju od bokova do pola na pesakovitu obalu nasukanih čunova. Oblak zakloni srebrnu kuglu Meseca. Zvuk pente zamire. Guta ga sve veća razdaljina i krošnje drveća na obalama. Sedimo na klupi.
„Djevojke u ljetnjim haljinama volim…”
U to vreme nisam mogao da znam taj stih jer je nastao kasnije, ali sam ga svom dušom osamnaestogodišnjaka osećao i doživljavao. Haljina je laka u rokabili stilu, crvena sa kosim belim prugama, i crvenim kaišem. Bez leđa. Kopča se spreda do struka. Onda se na dole širi. Držimo se za ruke. Vazduh je topao. I između nas i ispod te haljine i između njenih nogu, svud je taj topao vazduh.
„Devojke u letnjim haljinama volim…”, pomislio sam, jer me je miris njenog parfema zapahnuo, jer ispod lake tkanine je odmah koža. Meka i glatka, orošena sitnim kapima znoja, koje se tek naslućuju. Kapljice nastale od vrućeg vazduha predvečerja ili probuđene želje uspaljenog ženskog tela, ne znam. Znam samo da šaka klizi lagano, da se krv uzburkala, duša ustreptala. Usne su žedne, traže ljubav, traže slast i strast i to isto nude. Osećam ukus jarko-crvenog karmina, ali ne smeta mi. Haljina šuška. Zajednički uzdah proprati svaki novoosvojeni pedalj kože. Gole grudi rastu pod šakama, vrat se migolji pod usnama, oči sklopljene, a onda širom otvorene, ali ne vide ništa. Tela su pripijena. Ruka se spušta. Haljina šuška. Pamučne gaćice su na cvetiće, sigurno su na cvetiće ili na buba-marice.
„Ne”, rekla je.
Ali to ne, znači: da, jer butine stežu moju šaku, a njeni prsti sa noktima crvenim lakom namazanim, mrse mi kosu na potiljku.
„Devojke u letnjim haljinama volim…”, pomislio sam, a Haustor godinama kasnije otpevao. Da, ova pesma je morala biti otpevana.
