Mislio sam da je voajerizam pronalazak novijeg datuma, čedo dvadesetog veka, ali razuverio sam se kad sam čuo ovu priču. Opisani događaji vezuju se za C……, selo u Banatu, ali takve stvari su mogle da se dese ne samo u C……., već u bilo kom drugom selu u ovom delu Austro-Ugarske dvojne monarhije krajem XIX veka. Jer u svakom selu je postojalo više bunara sa pijaćom vodom, svaka kuća je imala šupu u kojoj bi prezimila zaprežna kola, a takođe u svakom naselju, selu ili varoši postojao je brica koji je u svom verštetu ili po kućama podšišivao i brijao ratare, majstore, a bogami i gospodu, beležnika, šefa pošte ili železničke stanice, ponekog učitelja, samo mu popovi nisu bili mušterije iz razumljivih razloga. Doduše, uopšte nije bitan posao kojim se bavi, već izvitoperenost, nastranost te osobe, ali, eto u ovom slučaju taj nesrećnik je bio baš berberin. Dobrivoj, Dobra Šuca, osoba o kojoj se govori u ovoj priči je zaista bio, kako samo ime govori, dobričina i po naravi i po postupcima, ali sa jednom manom. Nadimak Šuca je nasledio od oca šustera, ali ne možemo da sa sigurnošću tvrdimo da li je tu sklonost da noću zaviriva kroz tuđe pendžere i auzluke naš Dobra kao i nadimak nasledio od oca, jer stari Šuca nije nikad uhvaćen na delu u toj nečasnoj raboti. Možda je to ipak posledica Dobrivojevog dugog momkovanja, odnosno usamljeničkog života okorelog neženje. Zagazio je dobrano u četvrtu deceniju života, a nije sebi našao majstoricu, životnu saputnicu. Možda ga je nedostatak ženskog tela i milovanja u krevetu gonila da se u večernjim satima, čim se upale prve petrolejke, smuca i šunja po sokacima, preskače plotove i gviri kroz končane firange dok neka devojka ili snajka oslobađa punđu šnala, raspliće kike, pušta da joj se kosa raspe po golim ramenima, kad skine suknju i svuče reklu, ili pokaže belo meso butine dok čarapu oslobađa štrupandle. Živ čovek, što bi rekli, telo ište svoje.
Dugo se za ove njegove sklonosti nije znalo, no jedan događaj je odjedared otvorio oči svima, tako da su susreti Šucini sa seljanima u večernjim satima dok je u jednoj ruci nosio koferče sa svojim alatom, makazama, češljem, parčetom sapuna u čančetu, četkom, brijačem i zrncima stipse u stakletu od leka, a u drugoj hoklicu, dobili sasvim jasno objašnjenje i tumačenje. Do ovog događaja svi su se sa čuđenjem pitali zašto pored alata nosi i hoklicu i zašto svoje mušterije obilazi petkom i subotom u kasnim popodnevnim časovima kod tolikog belog dana? Objašnjenje koje je koristio Dobra, bilo je prihvatljivo i zvučalo ubedljivo. Kod mušterija je išao kasno popodne kad zaladni, kad dnevna žega malakše, a hoklicu je nosio da korisnik njegove usluge može da sedne ko čovek, jer nema svaka kuća tapaciranu hoklicu. Međutim, nije to bio razlog. Kad se klupče odmotalo, kad su velovi sa tajne pali, postalo je jasno da Dobrivoj zapravo koristi kasni povratak od mušterija po mraku da bi gledao u tuđe spavaće sobe. Hoklicu je nosio da bi popevši se na nju virio kroz prozore gazdačkih kuća, za sirotinjske izbe i straćare nije neophodna hoklica jer je kroz takve pendžere zavirivao sa zemlje.
Dobra se često tokom dana muvao oko bunara u centru ili na ćoškovima koji su pijaćom vodom snabdevali više ulica. Tu bi odmeravao, šacovao devojke i snajke koje su dolazile po vodu. Njegovo izvežbano oko je po njihovom hodu, dok su balansirale obranicom opterećenom sa dva puna vedra, lomljenjem u struku i vrckanjem guzicama, moglo da oceni koja od njih zaslužuje veću pažnju pri njegovim večernjim izletima u svet erotike.
Tako je zapazio komšinicu Micu, koja je takoreći prekonoć od devojčurka prerasla u švigaricu, zaoblila se na pravim mestima, senzualno se uvijala noseći obranicu na ramenu i pritom postavši svesna svoje privlačnosti, ispod oka posmatrala kakav utisak ostavlja na muškarce okupljene oko bunara.
Tog popodneva kad su se senke izdužile, a dotle nepokretan pregrejan vazduh pokrenut povetarcem zalepršao dudovim i bagremovim lišćem, Mica je izvukla korito na sred avlije… I možete li da zamislite sliku koju je Dobrivoj ugledao prislonivši oko na rupu koju je upravo izbušio u zidu svoje šupe?
„Zašto naše kere tol’ko laju?”, pitala se Mica dok je peškirom brisala napupele sisiće.
„Jesu ove naše kere poludile? Dok sam se kupala brez prestanka su lajale na zid Šucine šupe”, ponovila je pitanje za večerom pred ocom, materom i bratom. Otac je samo pročistio grlo kratkim: „Hgg”.
Te večeri kad se Dobrivoj vraćao kući sa hoklicom i sandučetom za alat u rukama i pevušio bećarac: „Imam šupu i na šupi rupa, komšinicu gledam kad se kupa”, iz duboke dudove senke iskoče dve prilike i počnu drvčanicima da lemaju nesrećnog Šucu. Zajtra su neke piljarice dok su espap nosile na pijacu vid’le pokrjanu hoklicu na sred sokaka.
Kad su Šucu pitali što je modar i natečen u licu, on je kratko odgovorio:
„Pao sam. Satro sam se na ciglju”.
