Dalibor Jovanović, momak retkog imena, a čestog prezimena, kao da je i u svojoj ličnosti krio takvu dvojnost. Bio je u isto vreme i samoljubiv i plemenit i povučen i druželjubiv i zao i dobar… Živeo je nekako na ivici između kriminalaca i poštenog sveta, često skrećući na stranu van zakona. Družio se i sa probisvetima i običnim momcima. Nije voleo ljude nadmene i one koji iskorišćavaju druge, štitio je slabije i provodio svoje shvatanje pravde, poput Robina Huda. Voleo je umetnost, bio talentovan crtač, voleo je da peva. Želeo je da studira slikarstvo, ali se zapravo nikad nije ozbiljno posvetio tome. Čak je upisao likovnu akademiju, ali je retko išao na predavanja, više sklon samoobrazovanju. Puno je čitao, kupovao enciklopedije vezane za umetnost, arhitekturu i slikarstvo i iz njih crpio nova znanja. Muvao se po autobuskim stanicama, pijacama i mešao sa fudbalskim huliganima i tu nalazio među polusvetom i najčudnijim facama motive za svoje crteže, studirajući njihova lica, gestove i postupke.
„Ej, šta to radiš? Kakve su to žvrljotine?”, obratio mu se u podzemnom prolazu na Zelenom vencu Ćopa, hromi šibicar izražajnog lica koga je stojeći sa strane Dalibor skicirao dok je ovaj sa ekipom lovio naivne i gramzive prolaznike, „nema fotografisanja, niti ovog sranja od crtanja. Nađi nekog drugog. Ajde gubi se”.
„Murija!”, uzviknuo je neko, i začas se kao vrapci raspršiše Ćopa i njegovi. Samo je ostala prevrnuta kartonska kutija na kojoj je Ćopa mešao tri karte.
To je bio prvi njihov susret i prvi, da kažemo sukob, verbalni, uvod u pravi mali rat koji se igrom slučaja izrodio u budućnosti.
Drugi susret, dogodio se na sličnom mestu, u gužvi na autobuskoj stanici. Mnoštvo užurbanog sveta se muva okolo. Neki pristižu, neki odlaze, neki nestrpljivo čekaju prevoz. Ćopa je upravo opelješio mušteriju, a Dalibor posmatrao sa strane. Šema je jednostavna. Navući naivčinu i ošišati ga. Saradnici su važni koliko i sam šibicar.
„Ovde nije, ovde nije, za hiljadarku pogodi di je”, izgovarao je Ćopa dok je premeštao tri prevrnute kutije šibica, a ispod jedne se krila kuglica. Smisao igre je pronaći ispod koje kutije se nalazi kuglica.
Onda je jedan od njegovih pronašao kuglicu i zaradio hiljadarku. Potom bi izgubio, pa opet dobio nekoliko puta, i zadovoljna izgleda odlazio prebrojavajući novac. Uvek bi se našlo nekoliko znatiželjnika koji bi se okupili. Neki od prolaznika bi zastajali, posmatrali igru šibicara i polakomili se na naizgled lak dobitak. Uključili bi se u igru i ispočetka dobijali, onda bi ponekad izgubili, što je povećalo uzbudljivost igre i želju igrača da povrati izgubljeno. Ulog se povećavao. Žrtva bi na kraju obavezno bila opelješena jer je kuglica od sunđera završavala ispod podužeg nokta na malom prstu šibicara. Bilo koju kutiju da podigne igrač, kuglicu nije mogao da pronađe. Klasična prevara. Ošišana ovca bi očajno pogledom tražila pomoć od okupljenih posmatrača, ali bi ovi obično slegali ramenima i razilazili se. Predstava je završena. I šibicari bi se razišli, ali bi se posle nekog vremena vraćali ili na drugom pogodnom mestu ponovo počeli istovetnu igru. Nije Dalibor žalio lakome gubitnike u igri, ali nije mu se sviđao čin prevare. Bilo je tu elemenata veštine pogotovo kod tri karte i tu je uvek postojala mogućnost da igrač pronađe traženu kartu, ali kad šibicar sakrije kuglicu… to je prevara. Pogotovo nije voleo nasilje, a to se upravo dogodilo.
„Ovde nije, ovde nije, za hiljadarku kaži di je”, deklamovao je Ćopa uvodnu rečenicu i pružao prema okupljenim posmatračima uzduž presavijenu hiljadarku. Niko nije reagovao. Jedan od Ćopinih pomagača, dok je ovaj bio okrenut na drugu stranu, podigne kutiju pod kojom je bila kuglica i ponovo je poklopi. Starčić u sivom mantilu sa beretkom na glavi, progura se, pruži Ćopi hiljadu i pronađe kuglicu.
„Dobio čiča! Dobio čiča!”, uzvikivao je Ćopa, „ajde sad u dve hiljade, ako smeš”, začikivao je čičicu.
Starac izvadi novčanik i ukaže se priličan broj uredno složenih banknota. Opet je igrač pronašao kuglicu. Ćopa poveća ulog. Ovaj put je Ćopa dobio, pa ponovo tri puta uzastopce izgubio stalno povećavajući ulog. Okupljena gomila zagraja. Uzbuđenje se ogledalo na svakom licu. Ćopa izvadi iz džepa presavijen bunt i pruži prema starcu.
„Ajde matori, vadi pare”.
„Dosta je”, izgovori starac i okrene se da krene.
„Ej! Gde ćeš?”
„Dosta je”, ponovi starac.
Iz gomile se izdvoji krupan momak i zgrabi čičicu za nadlakticu.
„Ima da igraš još”, dobaci Ćopa
„Dosta je”, starac je pokušavao da oslobodi ruku. Ćopa priđe i otme od starca novčanik. Grmalj je jadnika sad držao za obe ruke.
„Ej, ej! Šta to radite?”, usprotivi se Dalibor.
„Šta se mešaš, šta te bole kurac”, okrene se prema njemu Ćopa.
„Čiča je pošteno igrao. Ostavi mu pare”.
„Ti ćeš da mi kažeš?”
Na Ćopin mig onaj momak pusti čičicu i ustremi se na Dalibora. Još dvojica iz gomile mu priskočiše u pomoć. Ubrzo Dalibor isprebijan završi na asfaltu.
* * *
Ako su prva dva susreta bila slučajna, ovaj treći nije. Dalibor se dugo i temeljno pripremao. Pustio je bradu, proučavo je navike i kretanje Ćopino, pronašao gde stanuje, narezao identičan ključ i dugo radio na bakrorezu. Tog dana dok je Ćopa sa ekipom ordinirao na auto-pijaci. Dalibor uđe sa aktn tašnom i koferčetom u Ćopin stan i posle minut izađe praznih ruku.
„Ovde nije, ovde nije, za hiljadarku kaži di je”.
Bradati mladić priđe i bez reči pruži hiljadu dinara. Dobio je. Igra je nastavljena po ustaljenom scenariju. Dobijao je, gubio, suma se uvećavala. Ovoliko novca Ćopa još nije video. Mladić je izvadio svežanj novih novčanica, obmotanih papirnom trakom i žigom narodne banke na njoj. Sto hiljada. Zinuo je. Ruke su mu zadrhtale, ali je savršeno promešao kutije i sklonio kuglicu. Bradonja je izgubio.
* * *
„Ćopo, ovo nije šibicarenje, za ovo se ne ide u Padinjak, za ovo ćeš da zaglaviš robiju. Kaži od koga si nabavio ploče i presu? Ako sarađuješ, to će ti biti olakšavajuća okolnost”.
„Ne znam o čemu govoriš druže inspektore. Nisam ništa uradio”.
„Nisi ništa uradio? Samo si štampao pare. Ne pravi se blesav, to neće da ti pomogne. Dva milona u falsifikovanim hiljadarkama i odlično urađene bakarne ploče za presu za štampanje, pronađeno kod tebe u stanu i kažeš nisi ništa uradio?”.
„Otkud to druže inspektore, pa nisam… kunem se… nemam veze s tim. Otkud meni dva miliona. Opelješio sam momka na auto-pijaci, u nedelju, nekog bradonju za sto hiljadarki, to je sve što sam zgrešio, to priznajem”.
* * *
„Falsifikovane novčanice se više ne pojavljuju. Ne, nikakav trag nemamo druže ministre”, rekao je inspektor i spustio slušalicu telefona. Onda je još jednom zamišljeno pogledao razglednicu poslatu iz Beograda. Tekst se sastojao od samo dve reči: „Prijatan odmor”, a na adresi je pisalo: „Ustanova za izdržavanje kazne Požarevac. Za Ćopu”.
