Ajdidemo da se slikujemo. Mislila sam da nije ozbiljan al’ jeste. Di sad d’idem čak u varoš, da se presvlačim, nemogu ovako iz avlije pa međ’ svet. A i do voza daleko. Pa slikovali smo se na svadbu, pa nema ni dvajes godina. Sa’ću baš svaki dan da se slikujem.
’Oću da obučeš onaj kostim što si šila za Gospojinu i one cipele naštiklu, kaže mi. Ti tako, a ja u ono letnje odelo što mi majstor Cveta šijo, pa ću da metnem na glavu novi šešir, onaj što sam na vašar kupijo. Ondak ćemo lagano, ruku podruku pa na voz. Idemo malko u varoš. Ima da ti kupim jedan moderni šeširić na šlajer, vid’o sam onomad kad smo nosili ono žito. Pa ćemo ondak da se slikujemo u onu radnju di te metne pred zid, a okolo sve namešteno tako k’o u raj da si uš’o. Taj majstor ima onu njegovu skalameriju s’onim crnim što metne preko glave pa ti vikne da se smeješ k’o da će neka ptica da izleti, al’ nasliku ispadneš ko da ćeš da progovoriš. Pa ću da mu kažem da ti na sliku s’onim njegovim plajvazom malko zarumeni obraze, ima da mi bideš k’o anđeo. Ondak ću sliku da metem u zlatni ram pa u konk na zid di svi prolazidu. Zna se, usobu ide ikona, pa od ovi naši matori venčane slike, prandeda s’onim brkovima, otac u oficirsku uniformu s’ordenjem i sabljom i naša venčana. U stajaću sobu ide neka vila il’ tako nešto što kupimo na vašar i ono cveće i grožđe što nam deda Rada Cvetić naslik’o. E, ovde u konk ima d’ide ta naša slika i to velika.
Mogli bi i na fijaker u varoš, al’ neću. Ta nisu taj ajziban opravili samo za gospodu. Možemo i mi paori malko da se vozamo, jel? A i dobro je što je stanica daleko. Da nas celo selo vidi. Idemo lagano, nek mislidu di ćemo. Pa kad onaj moj Đurđe može furt da se keri sa svircima, mogu i ja jedared s’mojom ženom.
