Bio je topliji nego inače taj 2. februar 1992. godine u Pragu. Mnogo sam vremena provodio napolju nasumično šetajući gradom. Velike destinacije bih prelazio metroom, a onda pešice po delovima grada koji bi me posebno zanimali. Prve priče o ovom gradu čuo sam od prijatelja koji su tamo bili nekoliko godina pre mene, u vreme socijalizma u odumiranju. Ja sam tamo stigao kada su zemlje istočne Evrope već zagazile u neku formu kapitalizma, ali se grad nije mnogo izmenio. Još uvek su to bile oronule fasade, stare i jeftine socijalističke „jidelne” sa pristojnom klopom s nogu i mnoštvo knjižara. Još nije počela invazija parfimerija, šoping-molova i preskupih butika sa bezvrednom odećom u modi. Prag je imao više od 70 pozorišta i bezbroj bioskopa. Prag je bio pristojan grad. Odlično mesto da se skloniš od balkanskog ludila.
Iako veliki grad, teško je bilo naći pravi smeštaj pa smo se snalazili uz pomoć prijatelja. Uglavnom je to bilo skrivanje po raznim studentskim domovima i sličnim ustanovama. Moje utočište je bila Troja, a kada tamo krene inspekcija sklanjali bismo se na Jižni mesto, na drugom kraju grada. Tamo je postojala i diskoteka, puno studenata iz raznih zemalja, od Jugoslavije do Nepala, pa nije bilo iznenađenje kada je jednog dana u pratnji jednog našeg sapatnika ušetala mlada američka novinarka. Džodi ili tako nekako, Finiks – Arizona, insistirala je na pravilnom izgovoru naziva grada i države. Naše društvo joj je posebno bilo zanimljivo, naročito poreklo. Sead –Sejo tek stigao iz Sarajeva pod bombama i snajperima, Relja sa svojim tada jedva razumljivim interesovanjem za kompjutere, Karel – hrvatski Čeh ili češki Hrvat, ja, koji nisam student, pao sa nekog drugog neba… a opet svi zajedno, a tamo se ratuje?
Za velikim stolom obližnje kafane pokušavala je da nekako poveže krajeve različitih priča koje smo joj ponudili kao naše tumačenje ludila koje vlada hiladu kilometara južnije. To je bio njen intervju za lokalni list za koji je radila. Dok smo razgovarali, ja sam crtao. Nacrtao sam ovog odžačara za koga se u Evropi veruje da donosi sreću, ne znam da li je tako i u Americi. Čula je da potkovica donosi sreću, ali joj nije bilo jasno objašnjenje vezano za položaj potkovice. Ipak, nije prijatno kada potkovica padne na glavu, još manje je prijatno da se taj odžačar u isto vreme oklizne na bananu. Sa pomešanim osećanjima prihvatila je moje objašnjenje da je sreća relativna kategorija i da ovaj crtež to pokazuje. Originalni rad je ponela sa sobom, ovaj crtež je nastao malo kasnije. Nisam pročitao taj intervju ali sam siguran da je, naviknuta na crno-belu predstavu stvarnosti, bila zbunjena svim tim balkanskim nijansama.
Ubrzo sam našao stan, proveo u njemu još par meseci, a onda se vratio u zemlju koje više nije bilo. Malo kasnije i tamo i ovde je stigao ljuti, crno-beli kapitalizam. Boje su izbledele, a nijanse nestale.
