Probudila ju je glad. Već nekoliko dana nije ništa okusila. Kosi zraci sunca probijali su se kroz trsku i vodeno bilje, a zelenkasta voda poprimila smaragdnu boju sa finim iskricama od mehurića vazduha sa dna, koje su pijavice u mračnim dubinama prizvodile svojim gmizanjem po mulju, jer proleće je tu, voda postaje toplija, život se budi. Osetila je štuka na svojoj koži lagane vibracije koje je plen, hrana, neka riba emitovala pokretima peraja dok je plivala negde dalje u mutnoj vodi. Onda se u vidokrugu pojavi slasna crvenperka, dobar zalogaj. U svakom drugom trenutku ona bi se munjevito, jednim trzajem repa i zamahom peraja, ustremila na plen, ali ovog puta ne. Zaboravila je na glad. Instinkti su bili jači. Sve je podređeno potrebi da položi jaja. Nije mogla da zna po tome što su se pojavili prvi mladi izdanci na korenu ševara, da je trska počela da se odeva zelenim lišćem, da su novorođeni insekti počeli da padaju na površinu vode, da se larve oslobađaju zimske zaštitne čaure… Ništa od toga nije morala da primeti, unutrašnji sat je kucao i kao budilnik zazvonio pokrenut povoljnom temperaturom, dužinom dnevne svetlosti, životom koji je u okruženju počeo da se budi. Vreme je. Potražila je pogodno mesto i znala da će se u blizini pojaviti mužjak gonjen istim snažnim porivom. Da to je pravi trenutak. Nije se prevarila. Vijugavim pokretima je najavila mužjaku svoje prisustvo, skrenula mu pažnju da je tu, on je primio poruku i čekao. Počela je da izbacuje ikru koja je lagano padala na dno, na lišće vodenog bilja, pesak, mulj. Priliku da stvore novi život dobilo je na hiljade jajašaca. Koliko će njih uspeti, koliko će preživeti posle rođenja, koliko će odrasti i doživeti isti ovaj poziv da produži vrstu, zavisi od mnogo čega. Kad je iz utrobe istisnula i poslednje jajašce, pomerila se i sačekala da mužjak ispusti mleč. Onda, rasterećeni, svako od njih se uputio na svoju stranu. Osećaj gladi je sad postao nepodnošljiv. Do maločas se štuka borila za opstanak vrste, a sad je morala da se pobrine za sopstveni život. Potrebna joj je hrana. Ovo potopljeno deblo je pravo mesto da se primiri i sačeka plen u zasedi. Bojom i nepokretnošću stopila se sa okolinom. Osetila je prve vibracije na boku. Ne, nije to plen, zaključila je, po grubim nasrtajima vodene mase. To je kornjača, oklopljena neman koja proždire ikru. Ostala je nepomična. Nije ni ovo prilika da utoli glad, znala je kad malo kasnije po dnu probaulja rak. Ovo jeste. Znala je po laganim vibracijama. Ugledala je siluetu i ustremila se. Voda je prostrujala kroz otvorena usta i sa njom riba. Praćakala se, ali ošri zubi štuke u čeljusti, nisu dozvolili bekstvo. Osetila je prijatno širenje jednjaka kad je plen dospeo u njega. Ali višednevnu glad nije utolila tim jednim zalogajem. Opet je zauzela poziciju pogodnu za napad. Nije dugo čekala. Zamah… Ali, šta je ovo?
* * *
„Pogledaj sunce, sine, pogledaj travu na obali, pogledaj oko sebe. Život se budi, počinje proleće, hrane će biti sve više”.
Skib je skinuo razapeto krzno sa otvora sojenice i svezao ga kožnim remenom u smotuljak. Neće biti potreban do sledeće zime. Onjušio je vazduh iz šume sa obale. Osetio je miris dima. To dopire iz nastambe ljudi-kurjaka, kako su nazivali susede, koji su se bavili lovom, a ovi njima uzvraćali nazivom ljudi-vidre, jer su Skib i njegovi saplemenici do hrane dolazili ne jezeru, reci i močvarama koje su se prostirale u nedogled na onoj strani na kojoj sunce završava svoj dnevni put. Razmenjivali su sa tim u kožu vuka odenutim ljudima ribu za meso i krzno divljači, ponekad bi neka od žena-vučica našla dom u njihovim sojenicama i obrnuto, žena-vidra izabravši partnera među muškarcima sa kopna, svoj život nastavila u gustim šumama na obali.
„Krećemo!”, uzvikne Skib i otisne čamac od stubova pristana. Sin, desetogodišnji dečak je klečeći veslao na kljunu, a Skib je sedeo pozadi i upravljao čunom od izdubljenog debla. Zašli su u trskom obraslu močvaru iz koje su se ponegde uzdizala ostrvca prošarana žbunjem i drvećem. Ispraznili su vrške. Bilo je nekoliko krupnijih linjaka i sitne crvenperke.
„Stavi crvenperke u tikvu sa vodom. Tako žive su dobar mamac za štuku”.
Iskrcali su se na jedno od ostrva.
„Ovde je dobro mesto”, reče Skib osmotrivši okolinu, „ovde može da bude štuke”, objašnjavao je sinu, „vidiš ovo deblo do pola potopljeno, pored njega štuka voli da napravi zasedu. Sad je vreme mresta, a posle toga je štuka posebno proždrljiva. Ali videćemo. Možda danas ne ulovimo ništa, ali zato sutra ili preksutra ili kasnije, ako budemo vešti, sigurno”.
Skib je pažljivo posmatrao vodu, a onda poskoči i iz čamca zgrabi dugačku motku na čijem je kraju bio obruč sa vrećastom mrežom. Sledećeg trenutka je na obalu iz čudnog ribolovačkog alata istresao poveliku vodenu kornjaču i prevrnuo je na leđa. Životinja je bespomoćno mlatarala nogama u pokušaju da se okrene.
„Pogledaj mehuriće koji se pojavljuju na površini? To pijavice kreću sa dna… Eno rak! Drži ga! Ne daj da se vrati u vodu”.
Dečak vešto rukom uhvati raka i ubaci ga čamac. Skib pljesne sina po ramenu i veselo izjavi:
„Biće od tebe pravi čovek-vidra”.
Ućutali su.
„Vidiš ove jedva primetne talasiće, sine? To je štuka napala. Bio sam u pravu. Daj dve crvenperke i strukove. Ovde će da zabacimo. Ako nije otišla dalje, ponovo će da napadne. Treba samo da je dovoljno brzo izvadimo dok ne pregrize stuk, pa ćemo imati hrane za tri dana. Linjaci, kornjača, rak i štuka. Prava gozba”.
I zapraćaka se uskoro ogromna štuka na obali. Čovek i dečak zadovoljni ulovom odveslaše put sojenica.
Sunce zađe i ponovo se sledećeg jutra rodi. Život je neumitno tekao dalje. Iz jajašca su se izlegle male štuke i ubrzo i same počele da love i polažu ikru. Dečak je porastao, postao pravi čovek-vidra i svakog proleća vrebao gladne štuke. Svako je igrao dodeljenu mu životnu ulogu.
