Zvezde su se kao razbacano biserje ogledale u mirnom priobalnom delu reke. Tamo, pri sredini gde je matica bila jača, gde je velika reka ispoljavala svu svoju snagu, odsjaj noćnog neba je poskakivao, javljao se pa nestajao, valjao se kao zemlja za oračem.
„Oooo-ha! Oooo-ha! Oooo-ha”, čuli su se u ujednačenom ritmu uzvici ribara dok su izvlačili mreže pune ulova, ispletene od tananih niti mesečevih zraka, činilo se u trenutku kad bi se obasjane jasnom mesečinom, onako vlažne i bleštave te mreže pomolile iz vode. Vretenasta tela riba migoljila su se umršena u vlakna papirusa od kojih su mreže bile ispletene, a rakovi i školjke proizvodili tup zvuk kad bi ih ribari istresli na dno čamca. Uskoro će, kada se voda povuče u korito, ovi ljudi konopce na kraju mreža zameniti ručicama rala. Od ribara pretvoriće se u ratare. I tako svake godine.
Noćno nebo je prvo na istoku počelo da se menja. Prvi znaci praskozorja, stidljiva svetlost i zvezde koje su gubile sjaj, nagoveštavali su rađanje novog dana, a onda, kad se užarena kugla pomolila na horizontu, ribari su prekinuli sa radom i sa strahopoštovanjem ničice popadali pred veličanstvenom pojavom Sunca, koje je donosilo svetlost, oblike i boje i život ovozemaljskom, a za upokojene svetlost u podzemnom svetu.
„Ra! Ra!”, čuli su se uzvici iz mnogih usta, „Amon-Ra!”
Sunce, obožavano od bezbroj generacija, koje u različita vremena nosi različita imena, ali uvek ostaje Bog Sunce, šalje ovozemaljskom svetu svoju decu faraone, kao neprikosnovene vladare i posrednike između njega, božanstva i čoveka.
„Služeći Faraonu, izražavate zahvalnost božanstvu! Tako je od vajkada”, govorili su Amonovi ili neki drugi sveštenici. Da tako je od vajkada. Drevna egipatska civilizacija počivala je hiljadama godina na blagodeti sunčeve svetlosti i vodi Nila koja je čak negde iz Etiopije i Sudana donosila crn plodan mulj. Zrno posejano u sasušen mulj nicalo je, raslo i hranilo blagosloven narod, a ovaj se u znak zahvalnosti klanjao božanstvu i klicao faraonima.
I ne samo tu u Egiptu. Voda, sunce i plodna zemlja su omugućavali rađanje i opstanak mnogih drevnih kultura. Između reka Eufrata i Tigra u Mesopotamiji su se smenjivali moćni i bogati narodi i njihove civilizacije. Sumeri, Akađani, Vavilonci i Asirci su se klanjali i bili zahvalni nekim drugim bogovima koji su im darovali vodu, sunce i zemlju.
To su bile civilizacije velikih reka.
Danas je drugo doba. Današnja civilizacija počiva na posedovanju energenata. Parna mašina je pokrenula trku sa vremenom. Električna struja je ubrzala. Nafta, gas, atomska energija, poluprovodnici, internet, veštačka inteligencija su nas uveli u vrtlog koji se obrće brže i brže i kome se kraj ne nazire.
* * *
Jutros nisam mogao da spavam. Izađem na ulicu i gledam u sunce koje je tek počelo da izviruje iznad krovova. Čujem, komšija pali traktor. Kapiju otvara stari deda Branko, koji zna kako je ceo dan koračati za plugom. Unuk isteruje veliki traktor sa prskalicom, pozadi na hidrauliku i mahne nam. Oseća se jak miris pesticida. Voda u rezervoaru prskalice se bućka dok izlazi na asfalt.
„Ode Dejan da prska”, konstatujem.
„Ode”, potvrdi deda Branko i odmahne rukom, „’Bem ti hemiju i ovu današnju poljoprivredu”. Onda sa zadovoljstvom pogleda u sunce koje se rađalo, uzme u ruku grudvu zemlje koja je otpala sa točka traktora, još vlažnu i gnjecavu od jučerašnje kiše, pa kaže gledajući u šaku: „U sunce ti žarko ljubim, al’ si crna, al’ si masna… Još kad bog da đurđevsku i doovsku kišu, šta nam treba više…”
„Pun rezervoar nafte”, otelo mi se.
