U to vreme sam bio ozbiljno zaljubljen u Brižit Bardo. Inače, to sam kasnije primetio, sklon sam zaljubljivanju. Naravno, to vas uopšte ne interesuje, to je sasvim lična stvar, ali moram to da vam kažem ne bi li me bolje upoznali i razumeli jer ako na ovom mestu ne odustanete od čitanja, bićete prinuđeni da se još izvesno vreme družite sa mojom malenkošću.
Da nastavim, ni B. B. nije u toj vezi bila sasvim nevina. Napućenih usta me je zavodljivo gledala sa zida moje sobe, pravo u oči, odevena u krznenu bundu ili u bikini, sve jedno, bio sam uveren da nije odolela mom šarmu i da je samo pitanje trenutka kad će da zbaci krpice sa sebe i uskoči u moj krevet. Ali, taj trenutak se odužio, pa sam preduzeo određene korake, poslušavši savet starijeg brata, već iskusnog zavodnika, da je najbolji način da voljenu ženu vežeš za sebe da je učiniš ljubomornom. Zato sam u sobu uselio i Rakel Velč, Ursulu Andres i Bebu Lončar. Njima sam dodelio mesto na zidu prekoputa B. B. Da bih uverio Brižitku da nema posla sa nekakvim levim lelemudom i da sam svetski čovek, oko svoje fotografije, okačio sam slike Hendriksa, Cepelina, Euzebia i Kasijusa Kleja.
U očekivanju neizostavnog uspeha svakodnevno sam ispred ogledala cedio bubuljice i pratio rast brkova, a onda sam ispred kioska, dok sam kupovao žvake i novine, sreo jednu Svetlanu i zaboravio Brižitku.
Kad sam posle nekakve konferencije o zaštiti životne sredine i ugroženih vrsta životinja u Ženevi to ispričao sada već uveloj B. B., ona se slatko nasmejala, poljubila me u obraz i upitala:
„Oh, mon cheri, a šta je bilo sa Svetlanom?”
„Pa, iskreno da vam kažem, ne znam. Razišli smo se”, odgovorih. „Moraću da pitam Peru Zupca, on to sigurno zna. Jer padale su nad Mostarom neke modre kiše”.
