Potekao je Jovan iz siromašne nadničarske porodice u kojoj se jedva sastavljao kraj s krajem. Živeli su u kući od naboja u slepačkom sokaku, ali se mati svojski trudila da je drži u redu. Redovno pomazivala zemljani pod goveđom balegom i obavezno kuću krečila pred Veliku gospojinu. Tad bi kuća privlačila poglede prolaznika belinom koja je još više dolazila do izražaja zbog tamne porture i jarko zeleno ofarbanih prozora. Tako obojena delovala je ušuškano i veselo, a sama porodica uprkos siromaštvu i nedaćama živela je bezbrižno, čak bi se moglo reći zadovoljno. Otac je u proleće, leto i jesen radio sezonske poslove u polju, a zimi sa testerom prekačom i sekirom u selu sekao i cepao drva, ili čistio sneg u centru ispred opštine, vatrogasnog doma i sa prilaza železničkoj stanici. Bio je vredan i pošten, pa su ga gazde rado uzimale u nadnicu. Nije hteo da se vezuje za jednog gazdu, a imao je poziva i ponuda, jer bi tako, kako je rekao, izgubio slobodu da odlučuje za koga će da radi, postao bi sluga a ne radenik.
„Nemoj da bideš ničiji sluga”, govorio je Jovanu, „nije strašno biti siroma ako si svoj čovek, ako si slobodan da odlučuješ, a ne da ti drugi komanduje i da te ponižava”.
Sticaj okolnosti je Jovana, međutim, poveo baš putem koji je bio suprotan od saveta njegovog oca. Postao je sluga u gazdačkoj kući. Jedan nesrećan događaj je presudio. Dok je kod gazda Svetislava denuo snopove upravo pokošenog žita, Jovanov otac je pao sa vrha kamare i poginuo.
„Jovane, jako mi je žao što se ovo desilo, baš kod mene, u moju avliju”, rekao je gazda Svetislav posle sahrane, „oca ne može niko da ti vrati, ali eto, ja mogu da ti pomognem. Preseli se kod mene, znaš da meni dobar radenik uvek treba. ‘Ranićeš se za isti astal di i mi, spavaćeš pod ambar, za odelo ne treba da brineš. Al’ moraš da bideš poslušan i da poštuješ kućevni red. Platu ne mogu da ti dajem, ali o Božiću, Uskrsu, za Gospojinu i tvoju krsnu slavu, daću ti pomalo novaca, kol’ko bidem mog’o i kol’ko bidem smatr’o da si zaslužijo”.
Ponuda gazda Svetislava je bila primaljiva, ali negde u nekom skrivenom kutku Jovanovog uma zadržale su se očeve reči: „Ne budi ničiji sluga…” te je u prvi mah odbio ponudu. Posebno su ga pogodile gazdine reči da neće imati platu već samo kost i kvartir, znači zavisiće od gazda Svetislavove dobre volje. Biće sluga. Ali, postojala je tu jedna stvar koja mu nije davala mira. Mirjana. Nekoliko godina starija gazdina ćerka, devojka za udaju, uštirkana i dopadljiva i ne bi se moglo reći ravnodušna prema Jovanu. U nekoliko prilika na rogalju i prelu pogledala ga je ispod oka i uputila mu osmehe, koji su bili znak da joj se momak dopada. I ne samo to. Više puta dok su zajedno kopali kukuruz, vrstu do vrste, začikivala ga je, šalama koje mogu da se dvosmisleno tumače nagoveštavala da bi tu nešto moglo da bude. Zastajkivala je, dozvoljavala da joj Jovan pomaže, a onda ga namerno polila vodom dok su na kraju vrste pili i pritom se vragolasto smejala. Trudila se da sedi do njega za vrame fruštuka i tražila da joj naliva vodu dok pere ruke. Bile su to sitnice koje su ga dovodile u nedoumicu. Šta ‘oće ova devojka? Želja da bude u njenoj blizini bila je odlučujuća u odluci da prihvati gazda Svetislavovu ponudu.
„Fala na na ponudi čika Svetislave. ‘Oću da radim kod vas, ali materu ne mogu da ostavim samu, spavaću kući, a ostalo prihvatam”.
Mati se pomirila sa njegovom odlukom, samo mu je jednom prilikom, kao da je osetila razlog, rekla:
„Sine, čuvaj se, vodi računa di ti je mesto, ti si sad sluga i utuvi to u glavu. Bidi pošten, počtivaj gazda Svetislava i čuvaj obraz i tvoj i njegov”.
* * *
Radio je Jovan marljivo, gazda je bio zadovoljan njime. Sretao je Mirjanu svakodnevno, oči bi joj pri tim susretima zasijale čudnim sjajem, a njemu bi srce zaigralo, htelo da iskoči iz grudi. Sve češće je ostajao da spava kod Svetislava u malenoj letnjoj kujni pod ambarom i tako jedne noći, u gluvo doba, začuje tiho kucanje na vratima.
„Ljubi me”, govorila mu je. I on bi je milovao i ljubio i danima posle takvih noći živeo na sedmom nebu, sećao se meseca koji je virio kroz mali pendžer na letnjoj kujni, sećao se poljubaca, mirisa njene kose i uzdrhtalog tela. Bilo je pravo čudo da niko nije primetio šta se dešava.
* * *
Jovan tera taljige, gazda Svetislav sedi pozadi na kožnom sicu. June je vezano za šaraglje, ovce pulin Ficko lavežom goni za taljigama. Debeljački vašar. Gužva, galama, vrućina. Sa ringišpila se čuje vriska devojaka, iz šatri trešti muzika. Pazar je utvrđen. Deset ovaca će Ilandžan da isplati kad se ojagnje, ali june ne. June ima da plati odmah i njegov je alvaluk. Ruka ruci.
„Čika Svetislave, ovo nikad nisam radio, ali evo, sad te molim da mi daš jednu banku”, sramežljivo je pitao Jovan gazdu pod šatrom.
„Ću da ti dam”, odgovorio je podnapiti gazda, „da nećeš da kupiš dar nekoj devojki? Evo ti dve, Svetislav je gazda, nije škrtica”, a onda, kad je Jova otrčao u gužvu, Svetislav je bankama zakitio tamburaše. Kupio Jovan svilenu maramu, stavio je u nedra i te noći vezao Mirjani oko vrata.
* * *
„Udajem se srećo moja, jedini moj!”, uspela je da mu dobaci usput dok se vraćala iz bašte sa cegerom punim zelenih mahuna nabranog graška, „Svirčevi dolazu da me prosu u nedelju. Kazala sam da neću, al’ otac ni da čuje. Kaže svršena stvar. Ne mogu bez tebe, ubiću se…”
Nije se ubila. Samo je danima gorko plakala.
* * *
„Šta radiš to, Jovo?”, začuđeno ga je pitao Svetislav kad je pod anjforom ošinuo konje, jednom, pa još jednom. Nije ništa odgovorio. Samo je stisnuo zube, a mladin veo je zalepršao kad je fijaker zaokrenuo prema kući Svirčevih.
* * *
„Što se Jova ne ženi?”, pitali su već ostarelog Svetislava kad je sa unukom, poodraslim momčićem išao za Duhovskom litijom, „pis’o si mu kapital, sad je gazda, može da bira koju ‘oće.”
„Ne znam, stalno odlaže. Već koju godinu govori, dogodine… Evo ga stoji ispred kapije, pa ga pitaj”.
Jovan je stajao na ulici ispred kuće, vadio iz sita zrna žita i širokim zamasima ga razbacivao po povorci. Dečak izvuče šaku iz Svetislavove ruke i pritrči Jovanu.
„Čika Jovo, jel si kupio na vašaru mami maramu? Kaže da dosad ni jedared nisi zaboravio”.
„Jesam, sine, jesam”, odgovori ovaj i pomilova dečaka po kosi.
